KOMENTARI
Reagovanja na protekle događaje objavićemo ovde

Blago nama sa njima

Robert Sabadoš peva od sreće

Advokat Robert Sabadoš iz Subotice dao za ugledni list Politika intervju u kome je izneo nekoliko veoma interesantnih zapažanja.
Predstavljajući se kao predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije bio je slobodan, bez dozvole Izvršnog odbora Saveza*, da iznese podatak u javnost kako u Srbiji postoje tzv. Jevrejske opštine koje u svom članstvu imaju tek nekoliko porodica. Naime, autorka intervjua Aleksandra Isakov ga je citirala i navela podatak da jevrejska opština Kikinda ima tek dvadeset članova, dok Jevrejska opština Niš ima više, 30 članova. Jevrejska opština Sombor ima 50 članova. Istini za volju Sombor je do pre nekoliko godina imao jedva 30. Valjda je u očekivanju koristi od Zakona o otklanjanju posledica Holokausta poraslo interesovanje za članstvo.
Brojke nisu uopšte važne, svi smo svesni da je to direktna posledica Holokausta, važno je to što je autorka citirala advokata Sabadoša koji „navodi ove podatke kao ilustraciju koliko su skromne mogućnosti jevrejskih opština po Srbiji da se nose sa aktuelnim problemima koje donosi novi zakon o restituciji.“ Kada se u zajednici povede diskusija o „skromnim mogućnostima“ pojedinih jevrejskih opština onda se Robert Sabadoš odmah pretvori u njihove „advokate“. Tvrdi da je to samo njihova briga. Javno je izjavio na televiziji, a što se objavi na televiziji to mora da je istina, da je Jevrejska opština Kikinda predala 15 zahteva za povraćaj imovine ugaslih porodica. Verovatno će sve to i dobiti nazad. Kada advokat Sabadoš javno tvrdi da oni nemaju kapaciteta da upravljaju sa tom imovinom postavlja se pitanje ko će sa njom upravljati. Da li je svrha Zakona da se pomognu dve tri porodice, kao u slučaju Kikinde, te da se de fakto njima preda na upravljanje imovina ugaslih porodica. Da li je zakonodavac razmišljao da će to biti nova nepravda prema stradalim porodicama.
Kao sušta suprotnost Kikindi, Jevrejska opština Niš, takođe jedna od najmalobrojnijih, odlučila je da će svu imovinu koju dobije ustupiti Jevrejskoj opštini Beograd na upravljanje. Možemo samo da ih pohvalimo na razumevanju suštine Zakona. Suština nije da se materijalno obezbede dve ili tri porodice, već da se omogući duhovni opstanak preostalih Jevreja u Srbiji bez obzira u čijem se članstvu nalaze. Nažalost, pojedine jevrejske opštine, bolje reći njihovi čelnici, u povraćaju imovine a posebno u novčanom iznosu koji će država Srbija isplaćivati u narednih 25 godina, vide priliku da i za sebe odvoje poveliki deo tih iznosa. Tako su predsednice jevrejskih opština Sombor i Kikinda u svojim budžetima za 2017. godinu predvideli naknadu za „odgovorne osobe“. Odgovorne osobe su naravno predsednici jevrejskih opština Srbije. Do današnjeg dana oni nikada nisu uzimali ni jedan jedini dinar za svoj volonterski rad. Ove dve predsednice su za sebe predvidele 80% od iznosa za rad njihovih opština dobijenog iz budžeta Republike Srbije.
Advokat Sabadoš u intervjuu kaže: „Zato je važno da jevrejske opštine nađu imovinu pojedinaca i pretvore je u svoju svojinu kako bi imali od čega da žive u budućnosti.“
Da li dve predsednice danas nemaju od čega da žive? Da li je na to mislio advokat Sabadoš?
Posle ovakvog intervjua očekujem da će nastati navala da se članovi koji nemaju „od čega da žive“ zapošljavaju u administraciji jevrejskih opština.Osim što će uredno primati plate iz budžeta Republike Srbije, koji je predviđen za sasvim druge namene, ništa drugo neće ni raditi, kao što godinama unazad za to nije bilo ni potrebe.
Možda je jevrejska zajednica iz Srbije zbog svega toga i izabrala advokata za predsednika.
Trebaće im u budućnosti da opravda njihovu gramzivost.

Predsednik Jevrejske opštine Zemun
Nenad Fogel

*Izvršni odbor je 18.12.2016. godine doneo odluku da: „Istupanje u javnosti sa separativnim mišljenjem bilo kog člana Izvršnog odbora, i nezavisno jedne Jevrejske opštine, mimo odluka Izvršnog odbora, odnosno mimo Statuta Saveza se osudjuje i od takvih akata ogradjuje.“

Lični stavovi: Ko je u stvari pobedio u Drugom svetskom ratu u Srbiji?
Neznana folksdojčerska žrtva
Piše: Aleksandar Saša Nećak

Uporno odbijanje da se upišu imena žrtava ukazuje na nameru i želju da se, čim pažnja popusti, a istorijski trenutak to dozvoli, spomen-krst folksdojčerskim žrtvama pretvori u spomen-krst svim folksdojčerima, pa i onima koji su bili ratni zločinci.
Nedavno su se zvanična Srbija i premijer poklonili senima folksdojčera i otkrili spomen-krst u Bačkom Jarku.

Na tom spomen-krstu nije upisano nijedno ime žrtve, tako da možemo govoriti o spomeniku "Neznanoj folksdojčerskoj žrtvi". Godinama boreći se da se takvi spomen-krstovi podignu u mnogim mestima Vojvodine, zagovornici tog projekta se još upornije bore da se na tim krstovima ne upisuju imena žrtava. Zašto?...
Ceo tekst članka iz Nedeljnog dodatka lista Danas od 4.6.2017.

Iskreno rukovanje: Aleksandar Nećak, Nenad Fogel, prevodioci Olivera i Ida Polajnar i Nj.E. ambasador Velike Britanije Denis Kif

Aleksandar Nećak: PONOVLJENI APEL

Pred nama su, kao i svake godine, mnogi događaji i već tradicionalna susretanja, radost viđenja i razgovaranja, osvežavanja sećanja i pomalo ulepšavanja prošlosti, saznavanja novosti, pa nekad i planiranja bliske budućnosti.
Za razliku od događaja, koji su višesatna druženja najčešće povodom nekog praznika, jubileja ili kakvog dešavanja iz oblasti kulture, susretanja su višednevno zajednički provedeno vreme, tako svima potrebni lepi trenuci koje čuvamo i “trošimo” do sledećeg okupljanja. Jedan od predstavnika JDC, u izveštaju o svom radu sa nama, naglasio je da Jevreji u ex-YU, najviše vole da se okupljaju i druže. Bio je u pravu...
Ceo tekst o rukovanju

Zakon o Starom sajmištu - za početak memorijalnog kompleksa

Izrađena je prva verza Nacrta zakona o Starom sajmištu, koji će biti osnova za početak izgradnje memorijalnog kompleksa na mestu gde je u Drugom svetskom ratu bio jednan od najozloglašenijih logora, u kome je stradalo više od 7.000 Jevreja i 10.636 logoraša, različitih nacionalnosti.
Predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije Ruben Fuks kaže da je "sirovi" predlog nacrta zakona prezentovan članovima radne grupe za Staro sajmište pre tri nedelje i da članovi treba da daju primedbe i dopune, nakon čega predstoji javna debata.
Kaže da je nacrt sačinjen od strane ljudi koji su bili određeni i nisu članovi radne grupe i dodaje da u inicijalnom tekstu nije učestvovao nijedan član radne grupe.
"Dao sam niz zamerki, ne bih nabrajao šta je sve rečeno, zamerke lektorske da se pojmovi Holokaust i Porajmos pišu velikm slovima, izostavljena je značajna kategorija za Staro sajmište, a to su antifašisti, nisu pomenuti nijednom rečju u sirovom predlogu nacrta"...
Ceo tekst i video sa sajta N1 Info od 19.2.2017.

9.12.2016 - Popravljeni spomenici na Jevrejskom groblju u Zemunu

U vremenu kada se Srbija na pravičan način odužuje jevrejskoj zajednici u Srbiji, ima pojedinaca koji se baš i ne slažu sa odlukama aktuelne vlade. Pre tačno dva meseca srušena su četiri spomenika plemenitih Jevreja sahranjenih na Jevrejskom groblju u Zemunu. Počinioci nisu pronađeni! Kome smetaju mrtvi? Da se tako nešto dogodilo na Kosovu, a događa se, mediji bi o tome govorili sa opravdanim gnevom. Kada se to desi u srcu Srbije, ne na Kosovu, već u Beogradu, odnosno Zemunu, onda muk. Ni reč o tom nemilom događaju nismo mogli da zabeležimo u izveštajima nacionalnih, privatnih i ostalih medija.

Uporedni snimci pre i posle popravke spomenika
Samuel Dojč/Samuel Deutsch
sahranjen 1909
Emanuel Binder
sahranjen 1908
Žak Hercl/Jaques Herzl
sahranjen 1915.
Samuel Švicer/Samuel Scwitzer
sahranjen 1911

Hevra kadiša (jevrejsko pogrebno društvo) koja se brine o spomenicima stradalih i nestalih porodica Jevreja u Holokaustu, nije ih zaboravila. Zahvaljujući nesebičnoj pomoći kamenoresca Miloša Garića srušeni spomenici su popravljeni i vraćeni u prvobitno stanje. Tragovi vandalizma su još vidljivi na spomeniku od belog mermera. Tragovi koji opominju da se bar mrtvi ostave na miru.
Kamenorezac Miloš Garić postavio je tablu sa natpisom da se ispred posetilaca nalazi „Kuća života“, odnosno Jevrejsko groblje Zemun. Groblje na kome je tokom Drugog svetskog rata sahranjeno preko 6500 ljudi. Sahranjeni nisu bili Jevreji već Srbi i rodoljubi koje je nemačka okupaciona vlast u svesrdnu pomoć izdajničkog režima Milana Nedića zatvarala u logor koji se zvao Jevrejski logor Zemun, danas poznat i kao Staro sajmište. Mrtvi su iz logora svakodnevno deportovani zaprežnim kolima do Jevrejskog groblja u Zemunu gde su ih prvo bacali u Jevrejsku kapelu a sutradan ih sahranjivali u zajedničke jame.
Kamenorezac Miloš Garić postavio je tablu sa natpisom da se ispred posetilaca nalazi „Kuća života“, odnosno Jevrejsko groblje Zemun. Groblje na kome je tokom Drugog svetskog rata sahranjeno preko 6500 ljudi.
Sahranjeni nisu bili Jevreji već Srbi i rodoljubi koje je nemačka okupaciona vlast u svesrdnu pomoć izdajničkog režima Milana Nedića zatvarala u logor koji se zvao Jevrejski logor Zemun, danas poznat i kao Staro sajmište. Mrtvi su iz logora svakodnevno deportovani zaprežnim kolima do Jevrejskog groblja u Zemunu gde su ih prvo bacali u Jevrejsku kapelu a sutradan ih sahranjivali u zajedničke jame.

Revizionizam i krhotine antifašizma u Srbiji
Milan Nedić, premijer rasizma i kolaboracije

Agencija za restituciju Srbije ostala je jedan od retkih državnih organa koji se, u postojećem zakonskom okviru, stara o antifašističkom nasleđu države i sprečava imovinski revizionizam, odnosno povraćaj imovine i obeštećenje naslednicima pripadnika okupacionih snaga u Srbiji tokom Drugog svetskog rata. Potencijalni naslednici uzdaju se u nakaznu praksu rehabilitovanja okupatora, ali moraće da se zadovolje samo besramnim rešenjima o nevinosti. Negde iz prikrajka vrebaju fašisti zvučnih titula, revizionisti nacionalni radnici, čaršija i militantni izvođači radova sa specijalnim ovlašćenjima.
Fašizam je loš, antifašizam je dobar. U Srbiji je dokazivanje ove tvrdnje - pričajmo o paradoksima i sunovratu, amoralnosti i sveopštoj eroziji, kako god - zapalo državnom organu osnovanom Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju iz 2011, Agenciji za restituciju Srbije. Ovaj državni organ u potpunosti je odbacio zahtev Radmile Pavković, unuke predsednika kvislinške Vlade Srbije (Ministarskog saveta) Milana Nedića, po njegovoj preminuloj ćerki Desanki, kao neosnovan. Rešenjem Agencije od 15. juna odbačeni su zahtevi Nedićeve naslednice za vraćanjem imovine, ali i zahtev da se postupak restitucije odloži dok se ne donese pravosnažno rešenje u postupku rehabilitacije Milana Nedića koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu...
Ceo tekst sa sajta E-Novina od 27.6.2016.

INTERVJU: NENAD FOGEL: Ima u Srbiji još Pravednika

Dok smo radili na pripremi priča i dokumentacije za knjigu, utvrdili smo da u njima postoje ljudi koji su, takođe, zaslužili da ponesu to zvanje, ali nisu. Iz lične skromnosti ili zato što nije bilo nikoga da tu njihovu ulogu u spasavanju Jevreja na odgovarajući način prezentuje...
O ovoj i ostalim temama ceo tekst intervjua sa izvojenih stranica Jevrejskog pregleda za jun/jul 2016.

Nenad Fogel:
I u Hrvatskoj i u Srbiji od zločinaca prave heroje

Čudim se zašto Srbi govore da je Nedić srpska majka kada je dokumentovano da je u banjičkom logoru pobijeno 32.000 Srba i ‘samo’ 600 Jevreja. Nedićev režim je te Srbe osudio na smrt. A i Draža je napravio ogromne pokolje nad srpskim narodom.
Ceo tekst iz intervjua za zagrebačke Novosti od 18.5.2016.

EKSKLUZIVNO AMBASADOR IZRAELA ZA KURIR:
Sramota je što u Hrvatskoj veličaju ustaše

Ambasadoru Izraela Josefu Leviju u Srbiji ističe mandat za tri meseca. U ekskluzivnom intervjuu za Kurir odbija da se pozdravi sa zemljom koju smatra svojim drugim domom. - Odlazim, mada ne želim da se opraštam (smeh). Odlazim na leto i sa sobom zauvek nosim vrednosti koje sam stekao u Srbiji. Srbija će zauvek biti deo mene. Želim da vam odam jednu tajnu. Sada kad niko ne čuje (smeh). Dok slušam himnu Srbije, naježim se i na ivici sam suza. To nije uobičajeno za ambasadore. Kad god čujem vašu himnu, posebno dve rečenice...
- Bože spasi, Bože hrani, srpske zemlje, srpski rod! Na ivici sam suza... Znate, Srbija sanja o tome da bude srećna i da pronađe svoju sreću. Da ima svojih pet minuta u istoriji. I mi imamo san. Naša himna se zove „Nada“. Poznata književnica iz Izraela napisala je pesmu o Jerusalimu, o gradu koji sedi sam i postaje rob svojih snova. To je istina o Jerusalimu, ali možda i o Beogradu. Beograd je veliki evropski grad koji sanja san o velikoj sreći. To je i naš i vaš san.
Ceo tekst sa sajta "Kurira" od 23.5.2016.

27.4.2016 - Objava za medije na sajtu Spomen područja Jasenovac

Pred sam početak komemoracije koja se održava u spomen svim stradalima u jasenovačkom logoru, a povodom obilježavanja dana proboja 22. travnja, pristupio mi je novinar TV-a kojemu se navodno ne dozvoljava položiti vijenac, ali istovremeno to je bila, naknadno sam uvidjela, svojevrsna provokacija koju nisam naslućivala. Prvenstveno želim istaknuti da je cijeli događaj snimljen bez mojeg znanja, pa stoga i pretpostavljam da je bila želja zabilježiti reakcije na vijenac kojega je grupica donijela, a na kojem je pisalo "Stradalima logora Jasenovac od 1941. do 1951. godine". Sam taj vijenac ja nisam vidjela, a moram priznati da se u neposrednom trenutku prije početka službenog i televizijskog programa komemoracije nisam snašla. Moram naglasiti - mi se u Spomen području Jasenovac bavimo muzejskom i edukativnom djelatnošću prema Zakonu o muzejima i isključivo i samo komemoriranjem stradalih Srba, Roma, Židova, Hrvata antifašista i ostalih naroda koji su stradali u ustaškom koncentracijskom logoru Jasenovac od 1941. do 1945. godine.
Komemoracija 22. travnja, na obljetnicu proboja logoraša izvedenog 1945. godine, posvećena je sjećanju na žrtve jasenovačkog ustaškog logora, i ona se ne smije zloupotrebljavati za pokušaje relativiziranja njihovih patnji izazvanih nasiljem i genocidnom politikom ustaškog režima, te radi polaganja spornog vijenca upućujem ispriku preživjelim logorašima, potomcima žrtava, kao i hrvatskoj javnosti.

Nataša Jovičić
Ravnateljica JUSP Jasenovac

Reakcija na tekst objavljen u našoj rubrici KOMENTARI

Pismo predsednika Aleksandra Nećaka IO Jevrejske opštine Zemun

Za zaboravne. IO Saveza 16.12.2012. Urednik sajta Nenad Fogel, Aleksandar Nećak, Robert Sabadoš, Tomika Halbror, Ruben Fuks, Ruben Dajč, alfa i omega finansija Saveza, do njega službenik Saveza Zoran Mevorah, Rada Petrović zbunjeno gleda u kameru, Stojan Knežević predsednik porodične opštine Kikinda (danas je predsednica njegova unuka), i David Montijas. Većina je i 17. aprlia glasala da se o predlogu JO Zemun ne glasa.

Urednik sajta Nenad Fogel završio je prvi razred osnovne škole u Novom Sadu, u zgradi sinagoge. Učiteljica ga je tada naučila da samo istina leči sve rane.

17.4.2016 - Silovanje demokratije

Kako je ambasador Kirbi našao put do Subotice? Da ga nije Nećak doveo da vidi kako napreduju radovi na obnovi sinagoge? Ne bih rekao. Ko još pamti njihova obećanja? Pripreme za smenu Nećaka: Đerasi , Fuks i Elazar. Kud mene da nađete sada u vezi Švajcarskih računa? Obećanje ambasadorki Izraela Jafi Ben Ari vratićemo vam sinagogu kada na vlast dođe Vućić. Otkud Aleksandar Nećak u Subotici u društvu Majkla Devenporta i Roberta Sababodša ? Predsednik JO Prištine, ili deo porodice Prlinčević?

Izvršni odbor Saveza jevrejskih opština Srbije demonstrirao je na poslednjoj sednici, održanoj 17. aprila 2016. godine, klasičan primer kako se zloupotrebljava instititucija demokratije. Naime, od dva predloga Izvršnog odbora JO Zemun da se dopuni dnevni red redovne sednice, nijedan nije usvojen. Kako reče predsednik Jevrejske opštine Zemun Nenad Fogel posle odbijanja, između ostalog, da se raspravlja o razlozima zbog kojih je bivši predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije Aleksandar Nećak vratio titulu počasnog predsednika, ma šta ta titula značila, predstavlja akt odsustva poštovanja odluke izvršnog odbora jedne od, navodno, ravnopravnih opština Saveza. Izostanak spremnosti da se o temi koju je inicirala Jevrejska opština Zemun raspravlja, predstavlja u pravom smislu „silovanje“ demokratije. Kako dalje, kada u Izvršnom odboru Saveza, proširenom sa nestvarnih 11 članova nakon prestanka mandata Aleksandru Nećaku, sve u cilju prevladavanja tri brojčano najveće jevrejske opštine u Srbiji pravo je pitanje. Na taj način su jevrejske opštine Beograd, Novi Sad i Subotica ostvarili za sebe apsolutni primat koji dovodi i do mogućnosti da se sve inicijative malih (manje brojnih) opština glasanjem odbiju. Ko može da im onda prigovori da tu nema demokratije. Glasalo se, ali šta da se radi, većina nije prihvatila te predloge. Moramo da se upitamo kakva je to većina kada se zna da je po poslednjem popisu u Srbiji registrovano tek nešto više od 700 Jevreja. U spiskovima naših opština vode se kao članovi njih oko 3000. Kako je došlo do tolike razlike u broju. Verovatno se neki od Jevreja plaše da se na zvaničnom popisu izjasne kao pripadnici jevrejske manjine. Još uvek je prisutan strah od nekog novog Holokausta. Drugi razlog je to što se u našim spiskovima vode kao članovi i supružnici i deca, koji često nisu jevrejskog porekla, što lično smatram za našu prednost, nikako manu. Danas u članstvu Jevrejske opštine Zemun brojimo nekih 120 članova. To bi bilo oko 5 % ukupno registrovanog članstva u srbijanskim jevrejskim opštinama. Preko 90 % njih su jevrejskog porekla, po nacističkim kriterijumima. Poslednjih dvadeset godina učinili smo svi zajedno u JO Zemun da se povrati stari sjaj aktivnosti koje su u Zemunu postojale pre Holokausta. O tome svedoče naše brojne aktivnosti i preko 30 naslova koje je objavila Jevrejske opština Zemun u poslednjih 15 godina postojanja izdavačke delatnosti. Ko ne veruje neka pregleda sve stranice našeg sajta koji od 2005. pruža kompletan uvid u sve aktivnosti. Stara izreka veli: Niko nije postao prorok u svom selu! Naravno niko iz JO Zemun nije ni želeo da bude prorok, ali da mu se oda priznanje za dugogodišnji rad, pre svega na očuvanju tradicije, sećanja na Holokaust i razvijanju dobrih odnosa sa okruženjem, to smo očekivali. Umesto zasluženih priznanja doživljavamo razočarenja odbijanjem da se raspravlja o jednoj nepravednoj odluci Izvršnog odbora Saveza jevrejskih opština Srbije iz 2011. Umesto da odbije odluku Aleksandra Nećaka da vrati titulu počasnog predsednika Saveza, koja je u direktnoj vezi sa zahtevom Jevrejske opštine Novi Sad da mu se ta titula oduzme, a koja se služila najobičnijim spekulacijama o njegovom radu na štetu zajednice posle prestanka obavljanja dužnosti predsednika Saveza, Izvršni odbor Saveza je tu „želju“ Aleksandra Nećaka jedva dočekao sa objašnjenjem da se on sam odriče te titule. Zaboravili su da je već sve bilo dogovoreno između onih „najvećih“ da mu se ta titula oduzme. Šta su tada radile tzv. „male“ opštine poput „porodičnih“ iz Kikinde i Prištine i dva tri člana Niške opštine? Priklonile su se onim VELIKIM i glasale da mu se oduzme titula počasnog predsednika Saveza. Svojevremeno je autoru ovog komentara kazala jedna od tri člana JO Kikinde: Koga je moliti nije ga ljutiti! Taj stav jasno ukazuje da su njihovi interesi vezani samo za NOVAC. Zašto ne prestanemo sa simuliranjem da postoje jevrejske opštine kao Kikinda, Niš i Priština, koja uzgred budi rečeno predstavlja takođe jednu porodicu, dok pravi zastupnik Jevreja na Kosovu, Votim Demiri nema nikakvu podršku našeg Saveza. Te tri opštine, ili tri porodice, imaju pravo da skinu sa dnevnog reda naš legitimni zahtev za reviziju ranijih odluka IO Saveza. Danas je na neslavnoj sednici IO Saveza Robert Sabadoš, koji je bio u vreme Aleksandra Nećaka potpredsednik Saveza, „tužno“ izjavio: „Šta da se radi, Aleksandar Nećak je sam vratio tu počasnu titulu“. Nije smogao ni snage, a verovatno ni volje da glasa za predlog IO JO Zemun da se ta nepravda ispravi. Ostao je uzdržan u nadi da će većina u nekom novom slučaju podržati njega i njegovu „veliku opštinu“ u realizaciji budućih projekata koji će stići sledeće godine kada počinje realizacija Zakona kojim našoj zajednici država Srbija daje u narednih 25 godina 950.000,00 evra kao odštetu za stradale Jevreje tokom Holokausta. Činjenica je da je taj Zakon inicirao baš Aleksandar Nećak. On je sa prethodnom Vladom već ugovarao način na koji će biti obeštećena jevrejska zajednica, sve na osnovu Terezinske deklaracije. Svesrdno je pomagao radnoj grupi Saveza koja je, posle smene predsednika Saveza Rubena Fuksa sa položaja glavnog pregovarača, zvanično vodila pregovore sa vladom Aleksandra Vučića. Ni za to mu nisu odali priznanje. Kažu nekom drugom prilikom. Agencija za restituciju na čijem čelu je Strahinja Sekulić i Vlada Srbije prepoznali su opravdanost naših zahteva i doneli su odluku da se ispravi velika nepravda učinjena Jevrejima Srbije. Očekivalo bi se da je ta odluka doneta dok su na vlasti bili oni drugi. Umesto nijh, Aleksadar Vučić se pokazao na delu kao čovek koji razume sve patnje Jevreja u Srbiji i odlučujuće je doprineo donošenju zakona koji ispravlja 71. godina staru nepravdu.
Na kraju moram da se osvrnem na rad IO Saveza. Godinama unazad sve brljotine koje su radili naši čelnici nikada nisu bile sankcionisane na IO Saveza. Da su kojim slučajem procurili pre nekih desetak godina „Maršalski papiri“ danas oni koji odlučuju o finansijama Saveza ne bi bili u prilici da se drsko predstavljaju kao Luj XIV: O finansijama odlučujem JA! Ili u prevodu „Država to sam JA!“. Videćemo posle prve uplate države Srbije na račun Saveza ko je „država“, ON ili Zakon koji propisuje na koji način će Jevrejska zajednica u Srbiji trošiti dodeljena sredstva. Ovog puta neće biti preglasavanja već će morati da se pruže detaljni izveštaji na čega su utrošena sredstva koja će država Srbija teškom mukom odvajati za našu zajednicu. Na svu sreću Nadzorni odbor koji nas kontroliše ima „demokratsku većinu“, većinu koja nije iz redova naše zajednice. U tome će im svesrdnu pomoć pružati i Jevrejska opština Zemun.

Ogovor Mihaelu Frojndu

HercloviU rubrici „Stav, mišljenje“ (Opinion) Jerusalem Posta, Mihael Frojnd nedavno je objavio autorski članak u kome se zalaže da se ispuni poslednja volja idejnog tvorca moderne države Izrael, Teodora Hercla. Iako je država Izrael odavno ispunila poslednju volju Teodora Hercla, Frojnd vođen, pre svega, svojom opsesijom o preselenju posmrtnih ostataka Teodorovih dede i babe po ocu, pogrešno tumači testament Teodora, čiji deo dajemo u naslovu. Iz Herclove poslednje volje jasno se vidi da nije spominjao dedu i babu sa očeve strane, kao ni dedu i babu sa majčine strane. Zašto se onda Frojnd zalaže da se posmrtni ostaci dede Simona i babe Rivke prenesu u Izrael i sahrane pored njihovog unuka? Zašto se poziva na „poslednju volju“ svestan da u njoj nije traženo da se dede i babe (ni po ocu ni po majci) sahrane pored njega, ili on pored njih, svejedno...
Ceo tekst u pismu predsednika JOZ i Hevra Hadiše, Zemun.

Uzbuna na desnici
Ukidanjem veronauke hoće da zatru srpski identitet

Ideja ministra prosvete Srđana Verbića da bi učenje veronauke u školama trebalo skratiti sa 12 na 4 godine je, potpuno u skladu sa očekivanjima, dočekana na nož u kvazipatriotskim desničarskim krugovima. Sa druge strane, desničarima nimalo nije zasmetalo što je ministar identičan predlog izneo i po pitanju drugog izbornog predmeta, građanskog vaspitanja. Kleronacionalistima je, dakle, jedino bitno da veroučitelji mogu nastaviti da kroz kompletno osnovno i srednje obrazovanje nesmetano da truju decu i omladinu zaostalim crkvenim dogmama, a neki među njima, bogami, i neformalnim širenjem netrpeljivosti prema drugima i drugačijima, uglavnom kroz “neobavezno ćaskanje” na časovima.
Protiv Verbićevog predloga se, pored ostalih, snažno pobunio izvesni Igor Stevanović Orelj, “titulisan” kao glavni urednik austrijsko-nemačko-srpskog časopisa „Spoji!“ Njegov uradak pod zavereničkim naslovom “Ideološki napadi na veronauku pod maskom brige za vaspitnu ulogu škole” objavio je NSFM, povazdan budan na mrtvoj straži vaskolikog srpstva, i to ni manje ni više nego u fensi rubrici “Komentar dana”...
Ceo tekst sa komentarima sa sajta E-novina. Objavljeno 3.1.2016.

Deset najgorih antisemitskih/antiizraelskih incidenata 2015

Zastrašujuće pojave kao pokazatelj rastuće prijetnje jevrejskom narodui i demokratskim vrednostima.

Dokument Centra Simon Wiesenthal
(na engleskom jeziku)

Počeo postupak rahabilitacije zločinca Milana Nedića
Oprost za ubicu, ruganje žrtvama

Proces po zahtevu za rehabilitaciju predsednika kvislinške vlade Srbije Milana Nedića, kolaboranta i antisemite, počeo je pred Višim sudom u Beogradu u ponedeljak 7. decembra, zahtevom zastupnika predlagača rehabilitacije, Nedićevih potomaka, Srpskog liberalnog saveta i NVO Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog terora da im se omogući uvid u 1.645 strana Nedićevog dosijea koji je BIA dostavila Arhivu Srbije. Ovaj spis i danas je, naime, zatvoren za javnost.
Zastupnik predlagača rehabilitacije Zoran Živanović odbio je prdlog sudije Anđelke Opačić da obeleži dokumenta koja bi želeo da vidi, pa da sud službenim putem zatraži te spise. Prethodno bi morala da se izvrši njihova anonimizacija (precrtavanje imena trećih lica).
Na početku suđenja advokat Živanović izgovorio je da je Milan Nedić konfiskacijom lišen prava na imovinu, a samoubistvo kvislinga tokom istrage okarakteriso je iskonstruisanim. Zato tražimo pravnu rehabilitaciju - rekao je advokat Živanović...
Ceo tekst sa komentarima sa sajta E-novina. Objavljeno 8.12.2015.

"Ateisti Srbije": Protiv obavezne veronauke
Danak u deci

Kao da to nije dovoljno, sada Miroslav Gavrilović, trenutni vođa SPC, zahteva od državnih organa da odu i korak dalje i napokon ostvare vlažni san SPC i proglase veronauku obaveznim predmetom. Idući verovatno za učenjima svog prethodnika, Gojka Stojčevića, po kojima Srbin mora biti obavezno pravoslavne vere, Gavrilović, ponegde poznat i pod magijskim imenom Irinej, pokušava da nametne da se sva deca u Srbiji od svoje sedme godine uteruju u veru, želela ona to ili ne - naglašavaju "Ateisti Srbije" u svom saopštenju koje prenosimo u celini.
U ponedeljak, 2. novembra, Srbija je obeležila jednu od svojih najtužnijih godišnjica. Naime, na taj dan je pre četrnaest godina, mimo demokratske procedure, ali i mimo Ustava, veronauka uvedena u javne, državne škole u Srbiji. Osim što su zaobiđene pravne procedure, zaobiđeni su i razum, kritička misao i prava dece da ne budu indoktrinirana anahronim, dogmatskim i štetnim podukama. Veronauka je te 2001. godine, uvedena na mala vrata, ispod tezge, ispod ruke, kuloarski, šanerski, dilerski. Uvedena je kao kompenzacija za ćutanje Srpske pravoslavne crkve (SPC), tobož izuzetno uznemirene izručivanjem Slobodana Miloševića Tribunalu u Hagu. Mir i ćutnja SPC je tako naplaćena na monstruozan način, umovima mladih ljudi i izgubljenim generacijama one jedine, prave budućnosti Srbije. Faustovska pogodba tadašnje vlasti Srbije, napravila je od srpskog školskog sistema bizarnu himeru, u kojoj deca uče u istom danu da je svet nastao za šest dana i tokom milijardi godina, da je čovek nastao u trenu, od prašine i da je proizvod miliona godina evolucije, kao i to da je šišmiš ptica, u isto vreme dok uče da je u pitanju sisar...
Ceo tekst sa komentarima sa sajta E-novina. Objavljeno 3.11.2015.

O Oliveri Milosavljević: Odlazak dosledne istoričarke

Profesorka istorije na Filozofskom fakultetu Olivera Milosavljević, preminula je u utorak, 12. oktobra u Beogradu. Milosavljević je svoj profesionalni rad posvetila kritičkom prilazu savremenoj srpskoj istoriji i raskrinkavanju rasprostranjenih nacionalnih mitova...
Ceo tekst sa sajta slobodnaevropa.org. Objavljeno 13.10.2015.

Znanjem protiv fašizma
Priznavala je jedino autoritet nauke i činjenica, predano beležeči stvaranje nove istorije, zaprepašćujuće lakog, vandalskog obračuna sa antifašističkim dostignućima, koji se prizemno pravda ideološkim sukobom sa komunizmom...
Ceo tekst sa sajta e-novine.com. Objavljeno 14.10.2015.

Netenjahuova tišina od 44 sekunde u UN izrugana muzičkim interludama

Ceo tekst i video prilozi na sajtu Washington Posta (na engleskom).
Objavljeno 1.10.2015.

Otvoreno pismo gospodi iz Komisije za gradnju Memorijalnog centra Sajmište
Sajmište, neobeleženo stratište
Piše: Jaša Alfandari

Nepunih pola godine po završetku Aprilskog rata, koji je trajao nešto od više dve nedelje, Nemačka komanda u Beogradu sa upravom grada Beograda odlučila je da se osnuje jevrejski logor, na mestu gde je do početka rata bio izložbeni prostor Beogradskog sajma. Tehnički gledano, Sajmište je bilo smešteno na teritoriji NDH i NDH kao takva je dala dozvolu da se tu logor i napravi. Logor je ubrzo počeo da radi, i u njega su svaki dan pristizale na hiljade jevrejskih žena i dece, dok su muškarci odvođeni u logor Topovske šupe, i tamo, po kratkom postupku, likvidirani. Ovom poduhvatu, odnosno lovu na Jevreje svesrdno je pomagala beogradska tajna policija Dragog Jovanovića kao i policijske snage i žandarmerija Dimitrija Ljotića. Sva ova priprema za veliki zločin se dešavala pod okriljem prvog ministra srpske Vlade, generala Nedića. Ovo su činjenica sviđalo se to nekome ili ne...
Ceo tekst sa komentarima sa sajta E-novina. Objavljeno 11.8.2015.

14. godišnja konferencija JRI - Jasenovac Research Institute
Izveštaj Dejmsa Jarkera direktora JRI, 27. aprila 2015.

(Foto galerija klikom na sliku)

Institut za proučavanje Jasenovca organizovao je 14. godišnje dane komemoracije Jasenovca za vikend 25. i 26. aprila 2015 u Njujorku. Od pokretanja ove godišnje aktivnosti u znak sećanja na probijanje logoraša iz Jasenovca, JRI je uvek održavao ceremoniju u njujorkškom Memorialnom parku Holokausta u zalivu Šipshed u Bruklinu sa govornicima koji izlažu svoja gledišta o poukama Jasenovca i odavanjem pošte njegovim žrtvama. JRI je podigao spomenik jasenovačkim žrtvama u parku, jedini takav spomenik van teritorije bivše Jugoslavije...
Gost i govornik na ovom skupu bio je i predsednik naše opštine Nenad Fogel.

Ceo tekst izveštaja (engleski) :: Program konferencije (engleski) :: JRI sajt

Davni jadi
Čaršija hoće od Kiša da napravi našeg Danila
Piše: Svetislav Basara

Budući da je meni – pretpostavljam po kazni – zapalo u dužnost da lično upoznam većinu kretena u Srbiji, a i šire, po prirodi stvari mi nije bilo suđeno da upoznam ni Kiša, ni Pekića, ni Kovača. Kao ni još neke sjajne, sada mrtve ljude Sad će komentarorski džiberi garant napisati – blago Kišu, Pekiću i Kovaču. I tu će biti u pravu, Samo sam im ja trebao. Za razliku, međutim, od Pekića i nedavno umrlog Kovača, čije se knjige štampaju, o čijim se delima pišu studije i doktorati i koji su tiho zauzeli svoja zaslužena mesta u Panteonu srpske književnosti, Danilo Kiš deluje kao da je i dan danas živ, a ponekad i življe, iako je prvi iz te grupe – i to pre četvrt veka – premetnuo svetom, a to je u nekrofilnoj kulturi, kakva je srpska redak presedan. Nije li protivurečno ovo što sam rekao? Zar smisao kulturne nekrofilije nije održavanje vječnaje pamjati na kniževne velikane? U izvesnom smilu – da, s tim što nekrofilne kulture teže da svoje počivše velikane održavaju u stanju mumificiranosti, kao bronzane idole u mnogobožačkom hramu koji se, pre ili kasnije, opštenacionalizuju, prisilno pobratime sa svima i postaju “naš Đura”, “naš Laza”, “naš Domanović”. I proči...
Ceo tekst sa komentarima sa sajta E-novina. Objavljeno 21.2.2015.

Ko piše govore predsedniku Nikoliću?

U izveštaju koji je obavio B92 povodom obeležavanja Dana sećanja na žrtve Holokausta pod naslovom „Holokaust je istorijska sramota“ objavljena je i rečenica predsednika Nikolića koja je, verovatno po mišljenju pisca predsedničkih govora, trebalo dodatno da objasni zašto smo mi Jevreji bili na meti nacističkog ološa.
Zašto baš oni? Možda je opasna posebnost te manjine bila u tome što je ona bila previše zastupljena u prestižnim profesijama, posebno u oblasti umetnosti, finansija i nauke rekao je Nikolić.
Ovakve izjave uvek prvo asociraju na antisemitizam, jer su takve floskule o Jevrejima i bile okidač za njihov progon (Kristallnacht) i na kraju za sistematsko uništavanje. Urednik MOSTA, lista Jevreja izbeglih iz bivše Jugoslavije koji izlazi u Izraelu, Milan Fogel, poslao nam je komentar te izjave:

Istina je da su Jevreji ostavili trag u svim zemljama u kojima su živeli, ali gospodin predsednik ponavlja stereotip o bogatim Jevrejima, s obzirom na poslove kojima su se bavili, ali se istovremeno zaboravlja da je većina Jevreja bila siromašna ili je pripadala srednjoj klasi. Istina je, takođe, da su Jevreji, pre nego što su bili ubijeni, opljačkani, prvo u nacističkoj Nemačkoj, a onda i u Srbiji i svim drugim okupiranim državama gde su se nalazili.

Nadamo se da je ovakva izjava još jedna od zabluda koje godinama plasiraju naši (ne)stručni istoričari. Sigurni smo da je predsednik Nikolić samo žrtva svojih saradnika koji nemaju dovoljno znanja a samim tim ni prava da pišu o stradanju Jevreja u Holokaustu.

Povodom izjave predsednika Nikolića Komitet pravnika za ljudska prava YUCOM izdao je 28.1.2015. saopštenje za javnost.

Još jedna prevara:
Jevrejska imovina se poklanja izmišljenom ENTITETU

Sve zemlje koje su imale taj problem regulisale su ga formiranjem nekog entiteta na koji bi ta imovina bila preneta. To telo bi njom upravljalo u cilju pronalaženja jevrejske zajednice, koristeći je u memorijalne i edukativne svrhe, rekao je direktor Agencije za restituciju Srbije Strahinja Sekulić.
Ko i zašto ponovo „traži“O ojevrejsku zajednicu? Zašto bi se formirao bilo kakav “entitet” kada postoji Savez jevrejskih opština Srbije kome ta imovina treba da bude preneta. Ko je i zašto zaključio da je Savez “nesposoban” da upravlja imovinom bez naslednika? Savez ima Izvršni odbor sastavljen od predstavnika svih jevrejskih opština u Srbiji i jedini je koji ima moralno pravo da raspolaže sa tom imovinom i to na način na koji on smatra da je potrebno. Najavljulje se da će korišćenje te imovine biti u cilju jačanja jevrejske zajednice.
Odmah zatim se kaže da će se imovina usmeravati u memorijalne i edukativne svrhe. U vreme kada naše Opštine nemaju sredstava za osnovnu delatnost, neko sebi daje pravo da odlučuje kako će se imovina koristiti. Sva je prilika da će najveću korist imati oni koji će biti imenovani za „čuvare imovine“. To je kao kada kozi date da čuva kupus. Živi bili pa videli!
O ovome piše N1.info. Objavljeno 4.1.2015.

REAGOVANJA: Komentar Aleksandra Nećaka, bivšeg predsednika Saveza JO

Read on: Filip David, Kuća sećanja i zaborava (Laguna, 2014)
Život nakon Holokausta

Tragičnost ovog romana leži u njegovom optimizmu uprkos svemu. Čak i kada se u noćnoj mori svi putnici voza nađu na stanici u Aušvicu, ispred ograde od kovanog gvožđa na kojoj piše Arbeit macht frei, čak ni tada roman ne nestaje u pesimizmu i ne potčinjava se ultimativnom zlu.
Dugo su trajale ovogodišnje romaneskne porođajne muke, ali se čekanje isplatilo. Retko loša produkcija, ovog, makar prema količini tekstova koja se oko njega vrti, najprestižnijeg žanra, napokon je okončana – Filip David je objavio svoj treći roman koji se zove Kuća sećanja i zaborava. Nakon svih loših knjiga, nebitnih, beznačajnih mrčenja hartije, onih koje ćemo istog trena, čim zaklopimo korice, zaboraviti, stiže roman koji uveliko premašuje hroničnu provincijalnost postjugoslovenske književnosti i sve njene umišljene buduće nobelovce i nobelovke iz Sarajeva, Zagreba, Beograda. Istovremeno, ponovo se postavlja pitanje zbog čega Filip David ne objavljuje češće, ali kao da zaboravljamo na njegovo neprekidno prisustvo u javnosti, dobrodušno i časno, njegovu bespoštednu borbu protiv demona palanke oličenih u nacionalizmu, izdaji intelektualaca, nasrtajima na drugost i različitost, kao i odbrane prava da se bude svoj, uprkos establišmentu i tihoj, treba li reći nasilnoj većini...
Ceo tekst sa komentarima sa sajta E-novine. Objavljeno 27.12.2014.

OEBS - Skup u Berlinu 2014.

A. Nećak

U Berlinu je, 12 i 13 novembra, u Ministarstvu inostranih poslova Nemačke, održan vrlo interesantan i vrlo važan međunarodni skup, o kome naši mediji nisu dovoljno ili nisu uopšte informisali javnost. Nalazim da je potrebno da bar jevrejska javnost i oni koji posećuju sajt JOZ (a njih nije malo) saznaju nešto o pomenutom skupu, izlaganjima i preporučenim zaključcima. Zato ću ukratko izneti svoje utiske.

Povodom 10. godišnjice Berlinske deklaracije o borbi protiv antisemitizma, donete na konferenciji OEBS-a 2004. godine u Berlinu, 12 i 13 novembra ove godine, održan je prigodan sastanak učesnika visokog nivoa, kao i Foruma civilnog društva.

Ministar Ivica Dačić

Nacionalne OSCE (OEBS) delegacije predvodili su ministri inostranih poslova zemalja učesnica, ambasadori i visoki funkcioneri vlada: SAD, Albanije, Nemačke, Jermenije, Austrije, Azerbejdžana, Belgije, Kanade, Danske, Španije, Estonije, Finske, Francuske, Velike Britanije, Grčke, Mađarske, Islanda, Italije, Makedonije, Litvanije, Malte, Monaka, Norveške, Holandije, Poljske, Rumunije, Rusije, Srbije, Slovačke, Slovenije, Švedske, Češke, Turske, Ukrajine, Izraela i Švajcarske kao zemlje koja predsedava OEBS u ovom periodu. Skupu su takođe prisustvovale i u radu uzele aktivno učešće i veliki broj međunarodnih organizacija i institucija kao što su: ECRI, ITF ili IHRA, ICCA, PACE, UNESCO, UNHCR, OHCHR i mnoge druge...
Ceo tekst Aleksandra Nećaka

David Albahari, Životinjsko carstvo (Čarobna knjiga, 2014.)
Kako ne učestvovati u zlu?

Ovogodišnji Albaharijev roman, čini mi se prvi za novog izdavača Čarobnu knjigu, nosi prilično emblematičan naziv Životinjsko carstvo i premda nema prevelike veze sa legendarnim Krašovim čokoladicama, ima sa prošlošću u kojoj su te i takve čokoladice bile jedan od prvih slatkiša u dečjim životima, ali i sa još jednim, reklo bi se i važnijim imeniteljem zajedničke prošlosti – JNA. Jasno je da se ta institucija početkom devedesetih srozala do genocidnosti, ali u vremenu o kojem Albaharijev narativ govori, ona je bila, nije malo reći, svetinja. Nasuprot njoj u Životinjskom carstvu stoji još jedan mitski hronotop – Studentske demonstracije 1968. godine...
Ceo tekst sa komentarima sa sajta E-novine. Objavljeno 13.9.2014.

Sukob u Gazi
Nemogućnost trajnog mira između Izraela i Palestine

Mora se, nažalost, priznati, bez širenja lažnog optimizma, da će trajni mir između Izraela i Palestine teško biti ostvariv, ukoliko je uopšte moguć. Izraelci se protive konceptu „dve države“ iz nekoliko razloga, ali glavni je taj što im nikakav zvanični mirovni sporazum ne bi mogao garantovati da u praksi i dalje ne bi bili izloženi raketnim napadima i terorističkim akcijama od strane Hamasa i drugih militantnih palestinskih pokreta. Palestinci, pak, ni sami takvim rešenjem ne bi previše dobili, osim izvesne moralno-političke saitsfakcije, s obzirom na geografsku razdvojenost njihovih dveju teritorija – Gaze i Zapadne obale – a Izrael zasigurno ne bi pristao da im „pokloni“ parče svoje teritorije kako bi se mogli efektivno stopiti u jedinstvenu geografsku celinu i time ostvariti elementarni preduslov za formiranje održive političke zajednice.
Izraelsko-palestinski sukob iliti večito ponavljanje istog. U silnoj medijskoj furtutmi oko toga ko je kriv a ko prav, zaboravilo se kako je sve počelo...
Ceo tekst sa komentarima sa sajta E-novine. Objavljeno 24.7.2014.

UBIJENI OTETI MLADIĆI
Piše Milan Fogel

Vojska i zvaničnici Izraela, da ne govorimo o porodicama ubijenih mladića, do poslednjeg momenta su verovali da su mladići živi i da će se vratiti kući. Mladići su poslednji put viđeni na raskrsnici kod Guš Ciona, gde su stopirali automobile na povratku kući iz verske škole koju su pohađali.
Neko je dao naznake, prisluškivani su telefonski razgovori, gde se tela ubijenih mladića nalaze i ubrzo su napuštena tela nađena. Ispostavilo se da su mladići, Gilad Shaar, Naftali Frenkel and Eyal Yifrach, verovatno ubijeni odmah pošto su kidnapovani 12. juna ove godine. Nađeni su na jednom polju severno od Hebrona. Jednog momenta se poverovalo da su Palestinci odustali od ovakvog načina borbe, međutim statistika je neumoljiva i pokazuje da se ovakve terorističke akcije periodično ponavljaju.
Prva reakcija, kao što je uobičajeno, pošto se tačno zna ko su dvojica otmičara, trebalo je da bude rušenje kuća porodica otmičara. Dok smo ovo pisali, otmičari još uvek nisu uhvaćeni. Sa odlukom se sačekalo. Rušenje kuća bi trebalo da bude opomena budućim otmičarima, čije bi porodice bile bi kažnjene za zlodela njihovih sinova. Velika moralna dilema postoji godinama: Da li je ispravno kažnjavati nekog drugog, koji možda i ne podržava zločin, koji je učinio neko od članova njihove porodice, ali, s druge strane, porodicama se nadoknađuje učinjena šteta i povrh toga dobijaju redovne mesečne prinadležnosti od palestinskih zvaničnih autoriteta. Mesečna primanja se kreću od 3,000 do 12,000 šekela, zavisno do težine zločina koji je počinjen. Tu se, po mom mišljenju, i ne samo mom, nalazi najveći problem, jer ovakve isplate direktno podržavaju terorizam.
Oni koji su decidirano protiv rušenja kuća, u stvari, zagovaraju mnogo radikalnija rešenje, likvidaciju vođa Hamasa. S druge strane, pojedini članovi Kneseta zagovaraju uvođenje smrtne kazne za izvršioce najtežih zločina ili, bar, doživotni zatvor. Iako, smatraju oni, doživotni zatvor nije garancija, jer se dešavalo da ubice posle nekoliko godina, u razmeni za naše vojnike, budu pušteni iz zatvora.
U akciji potere za otmičarima trojice mladića uhapšeno je oko 500 Palestinaca, a od istrage se očekuje da će se stići do naredbodavaca, odnosno organizatora otmice. Kao što rekosmo, poznata su imena dvojice otmičara, ali sasvim je jasno da su u zločinačkoj akciji učestvovali i mnogi drugi - prebacivanje otetih u drugi auto, odnošenje na mesto gde su nađena tela itd. Zna se da Hamas, kao organizacija, nije naredila otmicu i ubistvo trojice mladića, ali se isto tako zna da su zločin izvršili pripadnici Hamasa, navodno, samoinicijativno. Ne sme se izgubiti iz vida da lideri Hamasa godinama pozivaju na otmice i ubistva, to je postalo deo ideologije Hamasa. U takvoj atmosferi nije iznenađenje da pojedinci smatraju svojom dužnošću da napadaju pojedince, bez obzira da li oni nose uniformu ili su obični civili. U svakom slučaju, vlada Izraela, još jednom će ponoviti zahtev Abu Mazenu da iz vlade izbaci pripadnike Hamasa, kao najveću pretnju izraelskim građanima i miru na ovim prostorima.

INTERVJU: JOSEF LEVI, izraelski ambasador u Beogradu
Hamas krivimo za otmicu tinejdžera

Neko možda prepoznaje signale umerenosti u Hamasu, ali ja čekam da vidim njegove lidere da kažu da Izrael postoji i da ga priznaju kao takvog Foto Tanjug Sudbina izraelskih tinejdžera, otetih prošlog četvrtka kada su se vraćali kući iz verske škole, podigla je minulih dana kompletnu izraelsku javnost na noge, a izraelska vojska je na Zapadnoj obali započela opsežnu akciju potrage.
Vlada Benjamina Netanijahua je ovu otmicu direktno povezala sa, za nju neprihvatljivim, pomirenjem umerenog palestinskog pokreta Fatah predsednika Mahmuda Abasa i ekstremnog islamističkog Hamasa, koji od 2006. kontroliše pojas Gaze.
Dva rivalska pokreta su osnovala zajedničku tehnokratsku vladu, okončavši osmogodišnji palestinsko-palestinski sukob na otvoreno protivljenje izraelskih zvaničnika koji su to naveli i kao razlog za prekid izraelsko-palestinskih mirovnih pregovora...
Ceo tekst sa sajta Politike. Objavljeno 20.6.2014.

Juden Raus
Najgnusnija društvena igra koju je svijet vidio

"Da se preimenuje u 'Srbi Raus' ili 'Muslimani Raus', ova bi bezvremenska tema rasističke mržnje i danas bila aktualna. Postoje brojna mjesta na svijetu u kojima bi takva igra naišla na publiku", upozoravaju Andrew Morris Friedman i Ulrich Schaedler, autori rada koji je proučio vjerojatno najgnusniju društvenu igru svih vremena. Igra nazvana „Juden Raus“ u njemačkim se trgovinama pojavila samo mjesec dana nakon Kristalne noći, po cijeni od 4,50 reichs maraka. No, autor ove igre nije mogao ni pomisliti da će njegovu zaradu na račun konačnog rješenja osujetiti sami nacisti. Na kraju se pitao zar igra kojoj je cilj skupiti Židove po gradu te ih poslati natrag u Palestinu nije na liniji?
Igre koje igramo odražavaju vrijednosti društva koje ih osmišljava i koje se njima zabavlja. Dok se mase njima igraju, povjesničari kulture koriste ih kako bi proučavali te vrijednosti obzirom da brojne igre, kako djecu tako i odrasle, direktno ili indirektno, nerijetko uče i moralnim vrijednostima. Najčešće se u igrama srećemo sa "zapadnjačkim" vrijednostima, no "bilo koji vrijednosni sustav može se promovirati kroz igre zavisno o želji dizajnera", tvrde autori studije "Juden Raus: Povijest najzloglasnije igre", Andrew Morris Friedman i Ulrich Schaedler koji su u svome radu proučili valjda najgnusniju igru ikada osmišljenu...
Ceo tekst sa sajta Lupiga.com. Objavljeno 26.3.2014.

Antijevrejsko pitanje
Lev Rubinštejn

U sveopštoj larmi koja poslednjih dana vlada našim diskusionim prostranstvom, tema Ukrajine je ta koja dominira. A u svim tim razgovorima, s povišenom učestalošću iskače reč „nacionalizam“, u svim iz njega izvedenim oblicima.
Odmah da kažem: ja ne volim nacionalizam. Bilo koji. Mada razlikujem onaj imperijski od antiimperijskog. I razume se, ne trpam ih u isti koš.
Ali ne volim nijedan. Pre svega zato što je nesavremen. Nacionalizam je arhaičan. I zato je on, uzgred rečeno, tako primamljiv.
Dok je u službi boljeg razumevanja istorije ili umetničke stilizacije, svaka arhaičnost je zanimljiva, čak cenjena. A kada je angažovana u aktuelnoj praksi – bilo društvenoj, bilo kulturnoj, bilo političkoj – ona u najboljem slučaju postaje smešno provincijalna, a u najgorem, destruktivna i opasna po moralno i intelektualno zdravlje društva.
Od svih sporova su najčešći oni koje podstiču „jevrejsko pitanje“. A i kako bez njega? I na ove hronično bolne tačke najčešće pritiskaju ljudi koji su u većoj ili manjoj meri zaraženi davnašnjim virusom judofobije, manje-više isti oni koji neprestano prelistavaju spiskove ličnosti naše otadžbinske istorije i crvenom olovkom revnosno podvlače ne prezimena na „-ov“ ili „-in“, već samo ona koja se završavaju na „-man“ ili „-berg“. To su uglavnom oni kod kojih se judofobija u našem domaćem izvođenju naziva „patriotizam“, a u tuđem prosto „fašizam“ ili, recimo, „banderovština“. Liči na ono nekad: naši su obaveštajci, a njihovi su špijuni. Ne daj bože da neko tamo samo nešto pisne o tome. Odmah će biti spaljen svetim ognjem humanizma. A ovde, kod nas, samo izvolte. Može slobodno i o „abažurima“. Što da ne? Naši smo...
Ceo tekst sa sajta Pešcanika. Objavljeno 11.2.2014.

O kritici Hane Arent
Hannah Arendt Center

Prošlo je više od 50 godina od kada je Hana Arent objavila Ajhmana u Jerusalimu. To nije njena najbolja ni najznačajnija knjiga, ali ipak sadrži neka ključna i važna zapažanja. Pre svega, predstavlja portret čoveka koji, kako ga Arent vidi i razume, prilično neprimetno od antisemite prerasta u genocidnog ubicu. Hana Arent je postavila pitanje kako su se Ajhman i drugi kao on sa takvom lakoćom od antisemita pretvarali u masovne ubice?
Ova knjiga je sa razlogom poznata, jer postavlja ovo duboko važno pitanje i daje odgovor koji je vremenom prihvaćen kao ubedljivo ispravan. U najkraćem, radi se o tome da savremeni sistemi administrativno organizovanog ubijanja i zločina zavise od saradnje i zalaganja mnogih ljudi koji, iako podržavaju osnovne ciljeve režima, sebe ne doživljavaju kao kriminalce i ubice. Ovi ljudi postupaju iz ubeđenja, ali pravdaju ono što čine klišeima i birokratskim jezikom. Oni se ponose ne samo svojom odanošću, nego i preduzimljivošću i veštinom u sprovođenju ciljeva režima. Ti obični ljudi, daleko od hladnokrvnih ubica ipak spremno, pa i poletno sudeluju u administrativnoj mašineriji smrti. Na to su spremni, tvrdi Arent, jer su se izolovali od drugih i počeli da razmišljaju u mehuru gde ne čuju i ne prihvataju mišljenja drugačija od svojih. Ovoj plitkoj nehajnosti – Arent je na drugom mestu naziva glupošću – ona daje ime „banalnost“, koja omogućava savremenim režimima zla da izazovu takvo užasno i svakako nebanalno zlo...
Ceo tekst sa sajta Pešcanika. Objavljeno 25.12.2013.

Efraim Zurof, direktor centra Simon Vizental
Lovićemo naciste i u Srbiji

Lovac na naciste i direktor centra "Simon Vizental" Efraim Zurof najavio je da će operacija "Poslednja šansa", čiji je cilj privođenje pravdi nacističkih ratnih zločinaca, biti uskoro sprovedena i u Srbiji.
Zurof, koji boravi u poseti Beogradu, upozorio je i na jačanje neofašizma svuda u Evropskoj uniji, a posebno u pojedinim njenim istočnim članicama, poput Hrvatske, gde se situacija, prema njegovoj oceni, pogoršala otkad Stjepan Mesić nije više predsednik.
"Tri su razloga za moju posetu (Beogradu): prvi je da se pripremi teren za pokretanje operacije "Poslednja šansa", projekta pronalaženja nacističkih ratnih zločinaca, u okviru koje će biti ponuđena nagrada za informacije, što nam može pomoći da nađemo te zločince u naredna tri meseca u Srbiji", rekao je Zurof u intervjuu Tanjug.
"Poslednja šansa", verovatno poslednji veliki napor za izvođenje nacističkih zločinaca pred lice pravde, dosad je, kako je navedeno na vebsajtu Centra "Simon Vizental", sprovedena u Nemačkoj, Litvaniji, Letoniji, Estoniji, Poljskoj, Rumuniji, Austriji, Hrvatskoj i Mađarskoj. Operacija je zajednički projekat centra "Simon Vizental" u Jerusalemu i fondacije Targum Šliši...
Ceo tekst sa komentarima sa sajta E-novine. Objavljeno 24.12.2013.

Ivan Ergić
Svi izvlače neki razlog za prezir prema Jevrejima

Erih Pribke, još jedan visoki SS oficir i zločinac, umro je prirodnom smrću i u dubokoj starosti. Pri tom, do kraja života nije ispoljio ni najmanje kajanje ili elementarnu empatiju ostajući dosledan stavu, toliko puta opisivanom kod Hane Arent da je on "samo radio ono što mu je bilo naređeno". Nedavni slučaj "Pribke" samo podseća koliko su bivši nacisti imali utočiste, ne kod ekstremne desnice i neonacističkih organizacija, već u tzv razvijenim, demokratskim zemljama, jer oni su uživali kako obaveštajni i sudski azil, tako i pre svega politički. Antifašistička svetska javnost je bila preslaba da se suoči sa strukturama zemalja koje su skrivale i štitile zločince. Obračun sa zločincima i njihovo pronalaženje zavisilo je od snage, volje i sredstava pojedinaca.
Dok su Simon Vizental, Efraim Zurof i slični njima lovili naciste i studiozno se bavili tim poslom, javnosti mnogih zemalja koje su krile iste, bile su vidno indignirane i neprijateljski raspoložene prema njima. Iz njihovih reakcija kao da je uvek zračio tihi antisemitizam, i to onaj tako često uzrokovan samim prisustvom jevrejskog aktivizma i koji podseća ne samo na ravnodušnost velikog dela sveta prema Holokaustu, već i prema njegovom kasnijem obezvređivanju, skrivanju nacističkih prvaka i zataškavanju njihovih zločina. Dakle, nad njima je izvršen dvostruki zločin. To je onaj psiho-nacionalni moment kada žrtva ostaje kao stalni dokaz o počinitelju i njegovoj indiferentnosti, tako da ne samo da "nemački narod nikad neće Jevrejima oprostiti Holokaust", već i mnogi drugi...
Ceo tekst sa sajta Lupiga.com. Objavljeno 19.11.2013.

Levi: Vaskrs Srbije stiže sa njiva
Ambasador Izraela u Srbiji Josef Levi o saradnji sa našom državom, istoriji i kosovskom pitanju: Ne priznajemo nezavisnost Kosova, iako je Beograd podržao Palestinu.

Želimo da učestvujemo u „vaskrsnuću“ Srbije, posebno u oblasti poljoprivrede. Vaša država je prirodna „korpa hrane“ Balkana i pola Evrope koja ima sve preduslove za razvoj poljoprivrede. Izrael, koji je rođen u pustinji i bio prinuđen na inovacije, želi da svoja iskustva podeli sa Srbijom.
To u razgovoru za „Novosti“ poručuje izraelski ambasador u Beogradu Josef Levi, koji srdačno ističe da Srbija spada u najintimnije prijatelje njegove domovine. - Odlično političko razumevanje sa Beogradom odraz je bogatih odnosa dva naroda generacijama unazad. Svuda nalazim simpatije za Izrael i topla podsećanja na sličnosti naših istorija i želje za slobodom, jedinstvom i očuvanjem identiteta. Srbi su jedan od nekolicine evropskih naroda gde antisemitizam nikada nije bio popularan i gde se Jevreji osećaju dobrodošlim...
Ceo tekst sa sajta Večernjih novosti. Objavljeno 24.10.2013.

Ima li Izraelaca u Izraelu?

U Izraelu žive mnoge nacionalnosti i etničke grupe, uključujući Jevreje, Arape, Druze i druge, ali na toj listi nema onoga što bi se moglo očekivati, Izraelaca.
Stanovnici Izraela ne mogu da se registruju kao Izraelci, jer bi to moglo imati posledice po jevrejski karakter zemlje, stoji u dokumentima izraelskog Vrhovnog suda do kojih je došao Associated Press.
Takva odluka je zapravo odgovor na zahtev 21 Izraelca, od kojih su većina zvanično registrovani kao Jevreji, da sud odluči da li oni mogu da se registruju kao Izraelci. Ta grupa ljudi tvrdi da će bez sekularnog jevrejskog indentiteta, izraelska politika favorizovati Jevreje i diskriminisati manjine.
U presudi na 26 strana sud je objasnio da bi to imalo teške posledice na državu Izrael i moglo bi da predstavlja opasnost za princip na kome je osnovana ta država, da bude jevrejska, za jevrejski narod...
Ceo tekst sa komentarima sa sajta E-novine. Objavljeno 4.10.2013.

Vinovnici i žrtve u srpskim udžbenicima istorije

Igra zamena uloga
Drugi svetski rat je razdoblje koje je u Jugoslaviji i u Srbiji doživelo najdramatičnije interpretativne promene. To je period koji je služio svim režimima i ideologijama da u njemu pronađu svoje istorijske pretke i da, u nekom od ideoloških koncepta iz tog vremena, nađu svoje istorijsko utemeljenje. Mogli bismo reći da je to istorijsko razdoblje idealni rezervoar iz kojeg se vade poželjni istorijski mitovi na koje se oslanjaju savremeni režimi u Srbiji.
Drugi svetski rat ima posebnu upotrebnu moć zbog obilja ideologija koje su se u njemu našle suprotstavljene, a koje se još uvek nalaze na političkom jelovniku. Zbog toga je, u ideološkom smislu, taj događaj važan za današnje pozicioniranje na političkoj sceni, dok pozivanje na već mitske figure vođa različitih pokreta daje potreban istorijski bekgraund onim političarima čiji je današnji politički potencijal tanak...
Ceo tekst sa sajta Pešcanika. Objavljeno 19.9.2013.

Josef Levi, izraelski ambasador u Srbiji:
Naše prijateljstvo ništa neće uzdrmati

Odnosi Izraela i Srbije zasnovani su na dubokoj solidarnosti i razumevanju jevrejskog i srpskog naroda, mi smo prijatelji oduvek i zauvek i ništa to prijateljstvo neće uzdrmati, rekao je ambasador Izraela u Srbiji Josef Levi.
Gostujući u Dnevniku RTS, ambasador Levi je posetu predsednika Tomislava Nikolića Izraelu nazvao istorijskom i istakao da je najavila novu eru u odnosima dve zemlje. On je ukazao da odnosi Izraela i Srbije nisu počeli danas, nisu počeli ni kada su Srbija ili Izrael uspostavljeni kao države.
Naši odnosi su zasnovani na dubokoj solidarnosti i razumevanju jevrejskog i srpskog naroda, rekao je Levi i naveo da, iako se Srbija i Izrael ne slažu po pitanju Palestine, to ne kriju, već razgovaraju kao prijatelji.
Na novinarsko putanje kako su prošli razgovori s obzirom na izraelsko nepriznavanje Kosova kao države i na srpsko priznavanje države Palestine, Levi je rekao da se u odličnim odnosima dve zemlje ništa neće promeniti...
Ceo tekst sa komentarima sa sajta E-novine. Objavljeno 4.5.2013.

IN MEMORIAM


Danilo Fogel (1923-2012.)

Najstariji član Jevrejske opštine Zemun, Danilo Fogel, preminuo je 13. Avgusta 2012. godine u 89 godini. Sahranjen je 17. Avgusta na Jevrejskom groblju u Zemunu.

Na sahrani se u ime prisutnih od Danila oprostio počasni predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije gospodin Aleksandar Nećak

Danas se opraštamo od Danila Fogela, zaslužnog i  uglednog člana jevrejske zajednice, požrtvovanog i dobrog roditelja, posvećenog i odanog člana društva u kome živimo, za čija pozitivna dostignuća se aktivno borio od rane mladosti.  Svoj dugi radni vek, kao i život po prestanku profesionalnih obaveza, posvetio je beskompromisnom očuvanju istine, dostignutih društvenih vrednosti i nastojanjima da svet, u granicama svojih mogućnosti, usmerava ka etičkom savršenstvu.
Sve ovo pokazuje da je Danilo Fogel u sebi nosio istinske, izvorne vrednosti judaizma. Da ih je u skladu sa vremenom, društvenim i političkim okolnostima, primenjivao i utkao u svakodnevni život, ne namećući ih nikom.
Jevrejin po rođenju, pohađao je jevrejsku osnovnu školu u Zemunu, bio je aktivan član Hašomer Hacaira, organizacije čiji je cilj bilo fizičko i psihičko pripremanje jevrejske omladine za odlazak u Palestinu, uključivanje u njenu obnovu i izgradnju socijalističkog društva...
Kao i većina preživelih Jevreja sa ovih prostora, svoje najmilije, oca, majku i dva brata izgubio je u logorima Jasenovac i Stara Gradiška. Priključio se partizanskom pokretu. Nosilac je Spomenice 1941, značajnog i velikog priznanja, danas nažalost pomalo potisnutog u prošlost.
Danilo Fogel je Jevrejsku zajednicu, između ostalog, zadužio serioznim istraživačkim radom, prikupljanjem velikog broja značajnih dokumenata, fotografija vezanih za život jevrejske zajednice u Zemunu od njenog nastanka do današnjih dana. Velikim brojem priloga učestvovao je u većini od dvadesetak naslova koje je Jevrejska opština Zemun objavila.
Dobitnik je II ravnopravne nagrade na 45 nagradnom konkursu Saveza jevrejskih opština Jugoslavije (2001. prva nagrada nije dodeljena) za delo „Jevrejska zajednica u Zemunu“. Ovo delo predstavlja hroniku jevrejske zajednice u Zemunu od naseljavanja Jevreja 1739. do 1945. godine.  Mora se znati da su, na ovom najstarijem književnom nagradnom konkursu u našoj zemlji, nagrade dobili i Danilo Kiš, David Albahari, i mnogi drugi danas svetski poznati i priznati autori.
Naš prijatelj, dragi i uvaženi Danilo Fogel svoj dug, uspešan i koristan život danas zaokružuje kao i svoj jevrejski krug, u skladu sa našom tradicijom odlazeći od nas kao GOSPODAR POVRATKA kako piše u našim starim knjigama BAAL TEŠUVA.
Zihrono livraha!     
U Zemunu   17. avgust 2012. / 29 av 5772.

Aleksandar Nećak,
Počasni predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije.

Kompilacija Znamenitih Jevreja Srbije

Knjiga ZNAMENITI JEVREJI SRBIJE pionirski je pokušaj da se na jednom mestu učine dostupnim biografije Jevreja koji su značajno doprineli svekolikom razvoju Srbije u poslednjih 200 godina. Više od dve godine rada, pre svega veliki trud istraživača koji su prikupili skoro 400 biografija, izgleda da je postao kamen spoticanja u odlučivanju ko će od njih dobiti mesto u „Galeriji Zaslužnih“. Šta je to što je moglo da opredeli veliki redakcijski odbor da nekoga uvrsti u štampano izdanje knjige (postoji i elektronsko izdanje) nije baš sasvim jasno. Na kraju smo dobili leksikografski prikaz Jevreja koji jesu/nisu živeli na tom području, ali nismo dobili ono osnovno, njihove zasluge, sažete u kratkim leksikografskim odrednicama. Naime, ako se pažljivo isčitavaju kratke crtice iz biografija, ne može se oteti utisku da u većini nema informacija o njihovom doprinosu „razvoju srpskog društva“. Činjenica da je neko doktorirao, bio profesor na univerzitetu, završio na kraju krajeva fakultet, nije i ne može biti merilo da se uvrsti u knjigu. Doprinos pojedinaca lokalnoj sredini, gledano iz vizure globalnog doprinosa razvoju Srbije, ne mogu biti dovoljni da se svrstaju u kategoriju ZNAMENITIH. Po priznanju urednika knjige A. Gaona, bilo je dilema oko toga ko treba da se nađe u knjizi: mrtvi ili živi, onima koji su zaista živeli u Srbiji ili i o onima koji su živeli u drugim državama koje su postojale na tlu sadašnjih granica, samo o „domaćim Jevrejima“ ili i strancima koji su se rodili na tlu Srbije … Obrađeno i objavljeno 278 biografija pokazuje nedoslednost u poštovanju osnovne ideje o pisanju knjige o doprinosu Jevreja razvoju srpskog društva. Ovo se posebno odnosi na poslednju kategoriju: Jevreji koji žive ili su živeli u inostranstvu. Ipak, neko ko se potpisao kao Izdavač, osetio je potrebu da u Predgovoru napomene da su u knjigu uvršteni i oni koji su „uspeli“ u inostranstvu. To je čini se najbolja ograda od kritika, zbog čega je uvedena ta kategorija. Ako je namera bila da se na jednom mestu sakupe biografije Jevreja koji su doprineli, značajno, razvoju srpskog društva, onda pokušaj da se selektivno uvrste nekolicina onih koji su svoj stvaralčki vek provelu u drugim državama, dovodi u pitanje i samu ideju pisanja ovakve knjige. Ili je trebalo dati sasvim precizan naslov ili ih nije trebalo uvrstiti u leksikon. Imajući u vidu burnu istoriju Srbije, bilo je za očekivati da se u knjizi pojave samo oni Jevreji koji su stvarno živeli na teritoriji države Srbije. Mogli bi da počnemo od Zemuna. To se na primer odnosi na Jehudu Ben Alkalaja, koji je živeo u Austro Ugarskoj a život okončao u Palestini. Kakav je to uticaj na Srbiju moglo da ima njegovo pisanje, kada se zna da je pisao na nemačkom a većinu dela je napisao na hebrejskom. Njegov rad je ustvari bio je posvećen ideji da svi Jevreji napuste Srbiju, naravno i njegovu državu Austro Ugrasku. Drugi primer, novijeg datuma odnosi se na Tomija Lapida. Naime on je, prema ponuđenoj biografiji, sa 17 godina napustio Srbiju i svojim radom prevashodno zadužio Izrael. Koliko je bio vezan za Srbiju najbolje govori podatak da je u jednom intervju koji je dao nakon uspeha na izborima u Izraelu odgovorio da očekuje mesto ambasadora u Mađarskoj! Takvih slučajeva ima još nekoliko: Dan Rajzinger (sa 15 godina napustio Srbiju), Raul Tajtelbaum (sa 18 godina napustio Srbiju), Pinkas Haim – Mile (napustio Srbiju sa 20 godina), Vesna Najfeld (nakon diplomiranja emigrirala u Ameriku)… da ne bi bilo zabune, ovim nikako ne dovodim u sumnju njihova dostignuća u oblastima u kojima su delovali i još uvek deluju.
Kao primer loših kompromisa mogu se navesti biografije, koje više priliče rubrici zanimljivosti, a njih je u knjizi bilo najmanje tri (Amar Isak, Amar Josif i Mark Filip). O svakom od njih napisano je dve-tri rečenice?!
Urednik je, pored ostalog, morao da se potrudi da forma pisanja bude ujednačena. Tamo gde se objektivno moglo pisati mnogo sadržajnije, pisalo se samo ono osnovno. Tako smo dobili samo osnovne podatke o našim velikim piscima Danilu Kišu i Davidu Albahariju. Sa druge strane u manjku podataka o stvarnim doprinosima pojedinaca, veliki prostor posvećen je nebitnim podacima, tipa: kako su se školovali, od prvog razreda pa sve do studija, kako su se spasavali tokom Drugog svetskog rata, da li su bili učesnici NOBa, koliko je članova njihovih porodica stradalo, gde i kada, itd. (član redakcionog odbora A. Lebl, i još mnogi drugi).
Imajući u vidu da je promocija upriličena u Zemunu, neko ko je upoznat sa biografijama Jevreja iz Zemuna, moram da spomenem nekoliko imena koja nisu obuhvaćena ni u štampanom ni u elektronskom izdanju. Porodica Farhi: Dr Ješa Farhi, Fric Farhi, Josef Farhi, druga loza, Albert Farhi, i njegova uspešna deca: Bata, advokat u Cirihu, Moni, vlasnik više bioskopa u predratnom Beogradu, Lela postala spiker na BBC-ju, Josef Sason, berzanski trgovac, Aladar Polak veliki cionista i pesnik, Jakov Žak Čelebi inovator i stručnjak u oblasti vatrogastva, Moric Binder - industrijalac, Dr Arnold Šen, Dr Hinko Urbah - nadrabin, Gabrijel Polgar i sin Zoltan – industrijalci i veliki dobrotvori, Lazar Zonenfeld - industrijalac. Izvor: Danilo Fogel, Jevrejska zajednica u Zemunu, Zemun 2007. Svi oni zaslužuju da se na osnovu sadržaja biografija objavljenih u knjizi i sami nađu među onima koji su doprineli razvoju srpskog duštva.
Na kraju, pored toga što na koricama nema naslova knjige najviše smeta da nema sadržaja ili bar indeksa sa imenima i stranicom na kojoj se nalazi pojedina odrednica.
I na samom kraju citiraću rečenicu iz Predgovora, a na vama je da odlučite posle čitanja knjige da li se redakcijski odbor toga i držao:
„... kriterijum je bio jasan: osnovni uslov za pisanje je doprinos pojedinaca opštoj stvari, ugledu i dostojanstvu države u kojoj su ponikli ili su u njoj proveli deo života.“

Knjigu možete pročitati i preuzeti sa sajta Saveza. Direktan link ka PDF dokumentu.

Nenad Fogel
Predsednik Jevrejske opštine Zemun
23.3.2012.

Ćorave bake
Totalno istrebljenje Jevreja, koje su Nemci uz pomoć Nedićeve vlade izvršili u Srbiji za nepunih godinu dana, primer efikasnosti ostalim zemljama

U razmaku od samo nekoliko dana u beogradskoj „Politici“ objavljena su dva teksta koja se bave „istinom o pogromu srpskih Jevreja u Drugom svetskom ratu“. Jedan je iz pera Jaše Almulija, drugi je potpisao Pavle Salom, sekretar Društva sprsko-jevrejskog prijateljstva. Suština ovih tekstova svodi se na zaključak da ne postoji direktna krivica Milana Nedića i njegovih saradnika za stradanje srpskih Jevreja. Navodno, jedino mu se može zameriti kako „nije ništa činio da se umanji stradanje Jevreja“. Doista, neobična formulacija. Odgovornosti prave, dakle, nema. Činjenice, međutim, govore o mnogo neposrednijoj odgovornosti. Tačno je da su logore Topovske šupe i Staro sajmište osnovale nemačke okupacione vlasti, da je Gestapo obavljao egzekucije, ali takvo detaljno čišćenje Srbije od Jevreja (stradalo je blizu 90% jevrejskog stanovništva) nije bilo moguće izvesti bez pune logističke pomoći Nedićeve vlade, njegove žandarmerije i Specijalne policije. Jedan od malobrojnih preživelih svedoka napisao je: „kvislinška vlast nas je dovodila maltene do ulaza u logore i tamo isporučivala nacistima“. Za one koji ne znaju, a takvih je sve više, evo jednog kratkog podsećanja, zasnovanog na autentičnim dokumentima i svedočenjima...
Ceo tekst iz Jevrejskog pregleda od februara 2012.

Arhiva starijih komentara
Natrag na vrh stranice