| GLAVNI JEVREJSKI PRAZNICI | |
| ŠABAT :: ROŠ AŠANA :: JOM KIPUR :: PESAH :: PURIM :: HANUKA :: TUBIŠVAT | |
|
Šabat je največi jevrejski praznik. To je dan odmora, kada prestaje fizički rad i svaka poslovna aktivnost. On je vezan za dva biblijska događaja: za stvaranje sveta i robovanje Jevreja u Egiptu. U Bibliji stoji da je Bog za šest dana stvorio svet, a sedmi dan se odmarao. Zato Biblija naređuje: ”Ne zaboravi da praznuješ dan subotnji. Šest dana radi i posvršavaj poslove svoje, a sedmi dan je Šabat, odmor gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nikakav posao, ni ti, ni tvoj sin, ni tvoja kći, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni životinje tvoje, ni stranac koji se nađe unutar kapija tvojih” (II knj. Mojsijeva ,g. 20, 8) i “ Ne zaboravi da si rob bio u zemlji egipatskoj. Zato ti je zapovedio Gospod Bog tvoj da praznuješ dan subotnji,” (V knj.. Mojsijeva, 15, 15). Povezan sa stvaranjem sveta, Šabat se smatra simbolom večnog sporazuma između Boga i jevrejskog naroda o nužnosti rada i obaveza odmora, jer i rad i odmor jednako su važni za ljudsku blagodet. Misao o odvajanju jednog dana u sedmici za odmor i o obavezi da se čovek jednom nedeljno otrgne od svakodnevnih briga i poslova, predstavlja jedinstvenu pojavu u antičkom svetu. Poreklo Šabata i način njegovog praznovanja gube se u magli starine, kao što je to slučaj i sa ostalim jevrejskim praznicima. Iz oskudnih podataka kojima se raspolaže, vidi se da u doba Prvog hrama Šabat nije bio samo dan odmora, nego i dan veselja i razonode. Ljudi su se na Šabat okupljali u Jerusalimu da proslave praznik, posećivali su Hram, ali su taj dan koristili za putovanja po zemlji i posete rođacima i prijateljima. U to vreme su veliki značaj imali praznici Pesah, Šavuot i Sukot koji su bili nerazdvojno vezani za život jevrejskog seljaka (Za vreme tih praznika ljudi su odlazili na hodočašće u Jerusalim i u Hramu prinosili žrtve). U odnosu na te praznike, Šabat nije mogao imati veliku ulogu. Međutim značaj Šabata raste već u periodu ranog vavilonskog ropstva, kada dobija dublji, duhovni sadržaj. U progonstvu, u stranoj sredini, u želji da se očuva nacionalno postojanje, Šabat kao i Berit-mila (obrezivanje), postaje znak raspoznavanja i zamena za obrede vezane za Bet-amigdaš (Hram u Jerusalimu). Šabat i Berit-mila postaju glavni simbol jevrejske vere. Po povratku iz vavilonskog ropstva, Sanedrin (Velika skupština) je ozakonila strogo poštovanje Šabata, a za prekršitelje predvidela najtežu kaznu. U doba Drugog hrama institucija Šabata se zasnivala na dva motiva: humanom i verskom. Na tim osnovama Šabat se razvijao u dva pravca. S jedne strane jako se povećao broj strogih propisa protiv svake vrste rada. Nabraja se 39 glavnih kategorija poslova zabranjenih na Šabat, kao i mnogo drugih, koji se iz njih izvode. S druge strane, Jevreji su subotom, pored fizičkog doživljavali i duševni odmor. Jevrejin nije doživljavao Šabat kao teret, nego kao dan istinskog uživanja i duhovnog uzdizanja. U doba Drugog hrama, postojale su asketske sekte, Samarićani, Eseni, a docnije i Karaiti koji su zabranjivali da se na Šabat koristi vatra i svetlo, čak i onda kada su bili upaljeni pre Šabata. Fariseji su, umnogome ublažili strogost Šabata i očuvali ga za radost i uživanje. Svojim tumačenjem dozvolili su korišćenje vatre i svetla ako su bili upaljeni pre Šabata. Oni su dozvoljavali kršenje Šabata, ako se radilo o ukazivanju pomoći bolesniku ili spasavanju života. Takav Šabat ostavio je pečat celokupnom životu Jevreja i postao tekovina jevrejstva koja je najviše uticala na način zivota civilizovanog čovečanstva. Jevreji već preko dve hiljade godina slave Purim ili Esterin praznik. Ime praznika Purim potiče od reči “pur” što znači kocka ili žreb, jer je Aman, kraljev doglavnik, bacao kocku da bi izabrao najpogodniji dan za sprovođenje plana o uništenju Jevreja. Purim je simbol borbe za opstanak jevrejskog naroda. On nam takođe govori da ljudi koji žele slobodu uvek moraju biti spremni i da se bore za nju. Ovaj praznik slavi se 14. adara. Priča o Purimu sadržana je u biblijskoj Knjizi o Esteri. Događaj o kome se govori u Megilat Ester (Knjizi o Esteri), zbio se za vreme vladavine kralja Ahašveroša (485- 464 godine p.n.e.) Ova Megila je jedna od 5 megilot (Hameš megilot) u Bibliji. Uz poseban napev, recituje se u sinagogi uveče uoči Purima i narednog jutra. Megila nam priča kako je jedna mlada Jevrejka kao kraljica Persije koristila svoj uticaj da bi spasla svoj narod od istrebljenja koje je pripremao Aman. Megila je kao i Tora pisana rukom, na pergamentu. Obično ima futrolu od drveta ili metala. Lepši primerci su od srebra, u tehnici filigrana, često sa ugraviranim imenom, prezimenom ili drugim osnovnim podacima o sopstveniku.
Purim je jedna od karika u dugom lancu priča o progonstvima kojima su Jevreji u dijaspori bili izloženi. Praznovanje Purima unosilo je među Jevreje svetla i vedrine i pomagalo im da održe veru u konačno oslobođenje od opasnosti i teškoća koje su ih pritiskale i pretile im.
Pored ovih podataka, zabeležene su i mnoge legende o nastanku praznika. Jedna je zabeležena u Talmudu, u traktatu Šabat (21/b): “Šta je to Hanuka? Jer, naši su učitelji učili: dvadeset i petog kisleva (počinju) dani Hanuke kojih je osam, a u koje su oplakivanje mrtvih i post zabranjeni. Jer, kada su Grci ušli u Hram, onečistiše sve ulje koje je bilo u Hramu. A kad nadjača kraljevstvo doma Hašmonejaca i pobediše, iskahu i ne nađoše više no jedan sud ulja koji je bio odložen s pečatom velikog sveštenika. U njemu ne beše više nego da se pali za jedan dan. Učini se njime čudo pa su iz njega palili osam dana. Iduće godine odrediše i načiniše od ovih (dana) blagdane sa čitanjem alela i hvalospeva.” Na osnovu ove legende nastala je verska tradicija o čudu koje se desilo i zbog kojega treba da se slavi Hanuka. Čini se da je paljenje buktinja, žižaka i drugih svetlila ubrzo posle nastanka praznika postao opšti narodni običaj, koji je zatim i ozakonjen u Talmudu. Prvog dana se pali po jedna svetiljka, a zatim svakog dana po jedna više. Taj je običaj i do danas sačuvan. Prema verskoj tradiciji, Hanuka sveće ili žišci ne smeju služiti za osvetljenje ili u bilo koje upotrebne svrhe. Zbog toga je verovatno stvoren običaj paljenja svećica pomoću šamaša (jidiš – šames) - poslužitelja (devete sveće). Pre paljenja sveća čitaju se blagoslovi prema tačno utvrđenom redu, a nakon paljenja kod sefarda se peva Psalam 30, a kod aškenaza se peva poznata himna “Maoz cur ješuati”. |
Roš ašana je naziv za jevrejsku Novu godinu, koja se praznuje prvog i drugog dana sedmog meseca tišrija. Ovaj praznik kao i Jom kipur razlikuju se od ostalih jevrejskih praznika po atmosferi. U dane ova dva pomenuta praznika izražavaju se osećaji duboke ozbiljnosti i moralne odgovornosti. Nazivaju se i “strašni dani(Jamim noarim)” na koje po verovanju ljudska zajednica izlazi pred “nebeski sud” Oni su od najstarijih dana vezani za život pojedinca i njegova verska osećanja, za njegova najdublja unutrašnja ispitivanja i ponašanja, kako prema Bogu, tako i prema ljudima.
Obredi: Roš-ašana nije domaći praznik, pa izuzev kraćih obreda kod kuće, sav se ceremonijal obavlja u hramu izvan kuće. Jutarnja služba počinje rano ujutro i traje do podne. Vernici se mole sa zanosom koji dostiže vrhunac prilikom obreda duvanja u šofar, ili kad pred otvorenim svetim ormarom počinje molitva u kojoj se opisuje dan “strašnog suda”. Posle ručka nema uobičajenog odmora. Vernici se vraćaju u sinagogu, čitaju psalme i vrše popodnevnu službu. Večernja molitva se sastoji takođe od čitanja psalama. Izuzimajući jedan deo, cela molitva se ponavlja i drugog dana.
Po Tori suština Jom kipura je mučenje duše, kao uslov za oproštaj greha. Osnovne misli Jom akipurima jesu kajanje, moralni optimizam i široko saosećanje za ljudske patnje uopšte, posebno za patnje Jevreja. Misao o pokajanju smatra se jednom od najsvetlijih pouka jevrejstva. Molitve na Jom kipur izražavaju misao bratstva i međusobnog praštanja i podsećaju da nema bezgrešnog ljudskog bića. Ispovesti su stilizovane u prvom licu množine, čime se želi istaći odgovornost celokupne zajednice i za one prestupe koje čini pojedinac. Molitve se ređaju uzlaznom linijom, od osećanja krivice do razdraganosti i pouzdanja u božju milost. Celokupna ljudska delatnost ogleda se u tim molitvama i poetskim sastavima, od kojih neki predstavljaju književna remek dela, a ljudske mane i slabosti odudaraju od savršenog reda beskrajnog svemira. Kada su, posle razorenja Drugog hrama (70.god n.e.), prestali obredi prinošenja žrtava, Jom kipur se očuvao kao najveći dan koji ističe značaj pokajanja. On je tako snažno usađen u svet Jevreja, da bi retko ko propustio da toga dana prisustvuje bogosluženju u hramu. Jedan je od tri hodočasna praznika. Naziva se još i “praznik proleća” (Hag aavim), a takođe i “Praznik beskvasnog hleba” (Hag amacot). Seder Pesah i Agada - Seder je poseban verski obred koji se u jevrejskim kućama održava prve dve večeri Pesaha (u Izraelu samo prve večeri). Seder je hebrejska reč i znači red, a Seder Pesah je praznična obredna večera na kojoj se molitve, čitanje Agade i svi običaji, odvijaju po strogo utvrđenom redu. Malo se zna kako se Seder praznovao u biblijsko doba, izuzev onog što je napisano u Drugoj knjizi Mojsijevoj: ”I neka jedu meso iste noći na vatri pečeno, s hljebom prijesnijem i sa zeljem gorkim neka jedu”(II knj. Mojs.gl. 12,reč 8). “A ovako jedite: opasani, obuća da vam je na nozi i štap u ruci i jedite hitno, jer je Pesah Gospodnji (II knj.Mojs.gl. 12,reč. 11). Za vreme Sedera čita se “Agada šel Pesah” i piju četiri čaše vina. Na velikom tanjiru, koji je sastavni deo obreda, pripremljena su posebna jela koja simbolično podsećaju na robovanje Izraelaca u Misiru i na njihovo spasenje. Hahamim (mudraci) su naredili da se prve večeri Pesaha priča o događajima koji su se desili prilikom spasenja Izraelaca iz Egipta, jer u Bibliji piše: ”Veigadta levinhabajom au lemor” ( i kazaćeš sinu svojemu u taj dan govoreći”-II knj. Mojsijeva,gl. 13. reč. 8). Od reči veigadta dolazi i reč Agada (kaža). Čitanje Agade je osnovni deo Sedera. Agada opisuje događaje koji se odnose na praznik, iznosi istorija dolaska izraelskih plemena u Egipat i njihovo oslobođenje iz egipatskog ropstva. Redosled obreda i čitanje Agade vrše se na osnovu tačno utvrđenih propisa koji su zabeleženi u svakoj Agadi. Agada kao knjiga ima dugu istoriju, staru skoro 2000 godina. Poslednji deo sadrži stare narodne pesme nastale pre 400-500 godina. Seder, koji se održava u jevrejskim kućama, najbolje ilustruje snagu tradicije. Evociranjem uspomene na izlazak iz Egipta, Pesah je postao istorijski praznik. Sećanja na prošlost stapaju se sa težnjama ka budućnosti kroz Seder koji počinje pozivom siromašnima da dođu i podele sa domaćinom ono što ima, a završava se sa : “Lešana abaa birušalajim”(“Dogodine u Jerusalimu”). Propisi Biblije određuju da se desetina godišnjeg prinosa u poljoprivredi odvaja za sveštenike. Pri tome se prinosi iz jedne godine nisu smeli upotrebljavati za odvajanje desetine u drugoj godini. Prateći promene u prirodi, jevrejski seljak je uočio da u toku godine najviše kiše padne do 15. ševeta, pa je zemlja dovoljno natopljena vodom i stabla već počinju upijati sokove kojima će hraniti svoje buduće plodove. Zato je u Mišni određen 15. ševet (januar – februar) kao granica između stare i nove godine za odvajanje desetine prinosa. Tako na primer desetina od citrusa ubrana 14. ševeta pre zalaska sunca pripada staroj godini, a od citrusa sa istog stabla ubranog posle zalaska sunca (što je po jevrejskom kalendaru već 15. ševet), novoj godini. Ustanovljenjem Nove godine drveća trebalo je da se reši praktično pitanje vezano za poljoprivredu i biblijske propise, a ne da se uvede novi praznik. Međutim, narodna mašta je dodala tome i elemente praznika koji se praznovao i posle uništenja Drugog hrama. Zatim Tubišvat zamire i skoro se gubi krajem XI veka kada je jevrejsko stanovništvo većinom uništeno ili raseljeno po zemljama Istoka, dolaskom krstaša u Palestinu. Tek u XVI veku sefardi su pod uticajem kabalista iz Safeda (Cefat) oživeli tradiciju Tubišvata koju su prihvatile i druge jevrejske zajednice u Evropi i severnoj Africi. Kod Jevreja u sada već bivšim jugoslovenskim krajevima, običaj je za ovaj praznik da se na sto iznose razne vrste voća (blagoslov pre uzimanja se izgovara nad smokvom, vinom, narom, maslinom, urmom). Recituju se psalmi “šir amaalot”. Deci se pripremaju kese sa voćem. U hramu nema posebnog rituala i ne sme da se posti. Od osnivanja prvih poljoprivrednih naseobina u Palestini, poslednjih decenija XIX veka, Nova godina drveća je postala simbol oslobođenja zemlje i pretvaranja pustinje u plodnu zemlju. Danas u Izraelu Tubišvat označava početak proleća. Omladina, đaci i deca provode taj dan u prirodi, u pesmi i igri i u ceremoniji sađenja drveća. |
Šabat, u Jevreja sedmi dan u sedmici, počinje u petak sa zalaskom sunca, a završava u subotu posle zalaska sunca.
Purim se provodi u gozbi i veselju. Vrši se razmena darova, daju se pokloni sirotinji, organizuju opklade, a u sinagogama čitaju posebne molitve i Megilat Ester.
Hanuka se slavi kao sećanje na pobedonosnu oslobodilačku borbu jevrejskog naroda protiv helenističkih okupatora u vreme vladavine Antioha IV Epifana iz dinastije Seleukida. Helenizam je bio izraz težnje stvaranja jedinstvenog naroda u mnogoplemenskoj i mnogoverskoj carevini sredstvima asimilacije i ujednačavanja grčke kulture i vere. Spoljnja oznaka ugnjetavanja, kao vrhunac u helenističkom pokušaju uništavanja jevrejske narodnosne specifičnosti, ogledao se u okupiranoj jevrejskoj državi u zabrani osnovnih jevrejskih verskih obreda (obrezivanje, obredna čistoća, kašrut, čitanje Tore, slavljenje praznika i sl.) i u postavljanju kipa Zevsa Olimpskog na žrtvenik u Jerusalimskom hramu. Prema I knjizi Makabejaca (1, 44) sve to se dogodilo na dan 25. kisleva 167god p.n.e. Starac Matatja(Matatja, akoen) iz porodice Hašmonejaca, koji je bio svešteničkog reda, odlazi u Modiim, sa svih pet sinova, ruši lokalni mnogobožački kip koji su postavili okupatori i počinje oslobodilački, gerilski rat malog naroda protiv najmoćnije imperije tadašnjeg sveta. Posle Matatjine smrti, borbom rukovodi njegov sin Jeuda Makabi (malj, čekić), koji posle tri godine ratovanja, uspeva da istera okupatora iz velikog dela zemlje, ulazi u Jerusalim, gde je 25. kisleva, na godišnjicu ponižavajuće carske zapovesti, očistio Hram, srušio tuđinske idole i izvršio osvećenje žrtvenika, samim tim i Hrama. Kako piše u knjizi Makabejaca, pobedu nad neprijateljem i osvećenje Hrama narod je osam dana slavio prinošenjem žrtava i pevanjem hvalospeva, a “Jeuda je sa svojom braćom i sa svojom izraelskom zajednicom odredio da se počevši od dvadeset i petog dana meseca kisleva, svake godine, osam dana radosno i veselo slavi dan posvećenja žrtvenika” (I knjiga Makabejaca 4 , 59).
Običaji za Roš ašana: uglavnom simbolizuju čovekovu težnju da mu godina bude plodna. Da bi se jače istaklo očekivanje dobre godine, postoji običaj da novogodišnja večera započne nečim slatkim, obično kriškom hleba sa medom ili šećerom ili pak jabukom umočenom u med. Izbegava se kiselo i ljuto. 
Jom kipur ili Jom akipurim je praznik pomirenja, pokajanja i praštanja. Praznuje se desetog dana sedmog meseca tišrija, a provodi se u hramu, u molitvi i postu. Toga dana svaki vernik nosi u sebi zakone Tore, milosrđe i uzvišeno osećanje zajedništva sa svim ljudima. Jom kipur je vrhunac i završetak desetodnevnog razdoblja pokajanja koje počinje na Roš-ašana.
Pesah se slavi u spomen spasenja Jevreja iz misirskog ropstva. U početku se slavio sedam dana, ali je zbog nepreciznosti starog jevrejskog kalendara usvojen običaj da se u zemljama galuta (dijaspora) slavi osam dana i to svake godine od 15. do 22. nisana, pri čemu su prva i poslednja dva dana puni praznici, a ostala četiri polupraznici. Međutim u Izraelu, Pesah se i danas slavi sedam dana.
Hamiša asar bišvat ili skraćeno Tubišvat (naziva se još i Hamišoši i Frutas), što znači petnaesti dan meseca ševata, opisuje se u Mišni (osnovni deo Talmuda) kao Nova godina drveća.| Sponzori |  |
 |
 |
 |
 |
 |
 |