Karsut

Dve priče o kašrutu Bena Šahara iz Izraela

Kašrut I
	Moša se sa časa veronauke vratio kući vidno zabrinut. Mama je, kao i uvek, bila taktična i nije odmah počela sa ispitivanjem. Čekala je da se i tata pojavi posle popodnevnog odmora, pa da zajedno vide u čemu je problem i kako da pomognu Moši. Moša nije bio gladan, a ni žedan. Kad mu je mama ponudila čašu soka, samo se stresao, kao da mu je sok prosula u lice. Konačno se i tata pojavio u maloj kuhinji, čudeći se što Moša već nije na ulici, gde se obično igrao sa decom iz komšiluka. Mama je davala neke nemušte znake ocu, koji se očigledno još uvek nije rasanio. Protrljao je oči, kao da želi da se još jednom uveri da Moše stvarno mirno sedi za stolom, razmišljajući da li ga je mama ponovo kaznila zbog nekog nestašluka i nije ga pustila napolje da se igra.
- Ko je od vas Goja, nevernik, a ko je Jevrejin? - pitao je Moše. a zatečeni roditelji samo su se u čudu zgledali. - Otkad tebe muče takvi problemi? - pitala je mama, koliko god je mogla mirnije. - Od danas, rabin nam je rekao da mi deca iz mešovitih brakova moramo da znamo iz čije čaše smemo da pijemo vodu. - A iz čije čaše si do sad pio vodu? - mama je i dalje govorila mirno, iako se po grču na licu videlo da joj tema ne prija. - Iz... iz moje čaše, - Moša je očigledno bio zbunjen. - A šta ako se zabunim? - Moša nije hteo da ostane bez odgovora. - Rabin nam je rekao da će nam biti oprošteno što smo do sad grešili, ali ako ubuduće ne budemo pazili, stići će nas božja kazna. - Onda uzmi rabinovu čašu, pa nećeš pogrešiti, - tata je besno reagovao. - Dotle mogu da umrem od žeđi, - Moša nije mogao da zadrži suze. Tata je bio Jevrejin, a mama nije. Moša je još uvek više voleo da se mazi sa mamom, nego da sedi tati u krilu, naročito kad je tata bio veseo, a iz usta mu se osećao miris rakije. Mama je odlučila da bi trebalo odmah prekratiti muke i i rekla je Moši da ona nije Jevrejka, a uzgred ga je podsetila da ga je ona dojila i da mu zato ništa nije lošije u životu. - A zašto me onda nije dojio tata? - pitao je Moše, kad je čuo mamine argumente. - To neka ti objasni rabin, kad do sad nisi naučio, - tata ponovo nije imao takta. - Dete je zbunjeno, - mama je opomenula tatu da pazi kako razgovara sa detetom, koje ima prava da dobije odgovore na sva pitanja. - Taj rabin nema pametnija posla nego da uči decu kako se pije voda, - tata je rešio da se ozbiljno uključi u razgovor. - Čak su i komunisti koristili drevna iskustva i jednostavno objasnili da se voda ne pije ni izakog, to je nehigijenski, vino posle nekog, a rakija posle svakog. - I sad bi Moša, kad je žedan, trebalo da pije rakiju, da ti pravi društvo, pošto ne voliš da piješ sam? Što se vi tako smeškate? Kao, šta tu ima da se uči? Uzmeš čašu i napiješ se vode. Kad su jevrejski propisi u pitanju, kao što vidite, nije to baš tako prosto. Jeste se Moša za trenutak obradovao, jer se ponadao da je nađeno rešenje za njegove probleme, piće od sad samo rakiju, ali mamin izraz lica govorio je da to nije ozbiljno mislila. Morao je da odluči, ili će ceo život ostati žedan ili će goreti u paklu, jer mu mama očigledno neće dozvoliti da žeđ utoli rakijom. U ostalom, setio se Moše, nije bila reč o piću, nego o čaši. Ko li je samo izmislio da se voda pije iz čaše, mučio se Moša da nađe pravo rešenje. Zvono na vratima je prekinulo započetu raspravu. Pojavio se Mošin vršnjak sa velikom flašom koka-kole i pozvao Mošu da izađe da se igraju. Tata, kao da je jedva čekao da se završi razgovor, jer nije mogao da nađe jednostavne odgovore, a mama se složila, gledajući u flašu koka-kole, razmišljajući da će Moša tako najlakše razrešiti dileme. Privremeno je Moša našao rešenje, van kuće je pio vodu iz ruke, sa dlana, a kad je sa drugom decom pio koka-kolu iz velike flaše nije se uzbuđivao, jer rabin koka-kolu nije pomenuo. Šta će biti sutra, ako rabin pronađe neko tumačenje da i koka-kolu Jevreji ne smeju da piju iza goja, Moša o tome nije smeo ni da razmišlja.

Kašrut II U jednoj jevrejskoj opštini u Srbiji suočili su se sa ozbiljnim problemom. Namirnice su poskupele toliko, da je doveden u pitanje rad ''narodne kuhinje'', koja je, uzgred budi rečeno, imala povelik broj korisnika. Elem, odgovorni za narodnu kuhinju, suočeni sa problemom poskupljenja namirnica, tražili su da se hitno zakaže sastanak Izvršnog odbora da se narod spase od gladi. - Rešenja problema prevazilazi naše mogućnosti, - rekao je uvaženi aktivista, - i predlažem da se za pomoć obratimo JOINT-u. Predlog je jednoglasno prihvaćen. Napisana je molba sa detaljnim obrazloženjem i spiskom namirnica koje su poskupele. Na spisku je vidno mesto zauzelo svinjsko meso, jer bez mesa ručak je nezamisliv.
Kada su u centrali JOINT-a primili dopis, nisu verovali da je takva molba potekla iz jevrejske opštine. Pa svi znaju da je Jevrejima po Tori zabranjeno da jedu svinjsko meso. Postupili su sa puno obzira i uzvratili molbom da se pismo ponovo prevede, možda ima neka greška u prevodu? Reagovanje iz JOINT-a je izazvalo burne reakcije, a odgovorni za kuhinju nisu mogli da shvate šta sad oni iz JOINT-a zanovetaju. Pismo je preveo uvaženi profesor, a otkad je otišao u penziju bio je stalni posetilac narodne kuhinje. Profesor je pisao na nekoliko jezika, a na kuhinju se nikad nije žalio. - Rekao bih da nas oni iz JOINT-a na lep način upućuju na Toru, - rekao je zamišljeni Fišbaum, okrećući listove Starog zaveta. - U pravu su, - Maks je bio samokritičan. - Samo zato da bi se narod najeo zaboravili smo da pročitamo jelovnik iz Tore, to stvarno nije u redu, - Zamislite kad bi svako dete odlučilo da ne bude gladno. Kud bi nas to odvelo? Svi bi bili siti, a šta piše u Tori baš nas briga! - Šmuel je podržao Maksova razmišljanja. No, kuhinja je morala da nahrani gladna usta i nije bilo vremena da se povede konstruktivna rasprava o jelovniku kuhinje, čiji kvalitet su potvrdili poznati nutricionisti iz Novog Sada. U pismu su ispravljene slovne greške, a aktivisti kuhinje su sa nestrpljenjem čekali pozitivan odgovor.
Odgovorni iz JOINT-a su bili delikatni: ''Verovatno ste mislili na juneće, a ne svinjsko meso'', pisalo je u pismu. ''Taman posla'', ažurno su odgovorili odgovorni za kuhinju, ''junetina je poskupela još više!'' Očekivana pomoć nije stizala, a zabrinutost je rasla. Održano je nekoliko sastanaka Izvršnog odbora, čak je zakazana i vanredna skupština na kojoj je naplaćivan ulaz, samo da se dođe do para za narodnu kuhinju, ali je odziv bio toliko slab da su od tih para jedva kupili nekoliko vekni hleba. Da vas ne mučim dalje, profesor je seo i napisao pismo JOINT-u. Svojim rečima je objasnio u kakvoj su situaciji i uzgred napomenuo da su svi korisnici kuhinje odlučili da pređu u vegetarijance. Za ljude u JOINT-u više nije bilo problema, jer je vegetarijanska hrana sigurno košer. Za dva dana su stigle pare. U početku nikome nije bilo jasno šta se dogodilo i odlučili su da svečanim ručkom proslave važan događaj. Na ručku je profesor obelodanio sadržaj pisma koji je poslao JOINT-u. Na sredini velikog stola, na velikom metalnom ovalu, nalazilo se prase sa jabukom u ustima. - Mogli ste da napravite bolji izbor za glavno jelo, - primetio je profesor. - Ne sviđa vam se jabuka? - skoro se uvredio glavni kuvar. - Mislim na prase, ne bih voleo da se uvrede ljudi iz JOINT-a, - mirno je rekao profesor. - Onda je sve u redu, - laknulo je šefu kuhinje, - prase je samo ukras.