David Bihali posedovao je molersku farbarsku radionicu u Zemunu. Bio je oženjen Klarom (devojačko prezime?). Ova porodica iznedrila je dva značajna javna radnika: Pavla i Ota.

Pavle je rođen 8. avgusta 1898. u Zemunu. Pohađao je Jevrejsku osnovnu školu od 1904. do 1908, a Zemunsku gimnaziju napušta u drugom razredu 1918. godine, da bi u očevoj molersko–farbarskoj radionici izučio zanat.

Porodica Bihali seli se u Budimpeštu 1915. godine. Pavle radi sa ocem u jednoj fabrici i tako pomaže izdržavanje porodice. Mobilisan je u austro–ugarsku vojsku već naredne godine. Bio je na frontovima u Galiciji i Italiji.

Pavle se vraća u Zemun 1918. godine i odmah je pozvan na odsluženje vojnog roka u novonastaloj državi SHS.

Posle odsluženja vojnog roka preuzima radionicu svoga oca sa bivšim kalfom Čedomirom Čabrajom i preuzima izdržavanje porodice. Godine 1923. osniva farbarsko–firmopisačku radionicu “Futur”, prvo sa Čabrajem, a onda sa bratom Otom, koji je kao apsolvent likovne akademije imao pravo da bude nosilac firme. To je vreme kada stupa u kontakt sa radničkim pokretom. Počinje da se bavi marksizmom, studira prirodne nauke i opštu literaturu.

Firmu “Futur” likvidira 1927. Venčava se sa Marijom–Meri Fingstl (Pfingstl) i s njom priprema osnivanje izdavačkog preduzeća. Brat Oto, koji u to vreme studira u Berlinu, podržava poduhvat svoga brata i šalje mu potrebne informacije i knjige.

Sa bratom Otom 1928. osniva izdavačko preduzeće NOLIT (Nova literatura). Formiran je Literarni odbor književne zajednice Nolit i Redakcioni odbor časopisa “Nova literatura”, koji sačinjavaju: Graf Georg Arco, profesor Ljubo Babić, Henri Barbusse, dr. Adolf Behne, dr. Fritz Brupbacher, Johannes R.Becher, A. Cesarec, profesor Albert Einstein, režiser S.M.Eisenstein, Maksim Gorki, dr. Branko Gavela, dr Manfred Georg, George Grosz, S. Galogaza, dr. Carl Grünberg, Panait Istrati, Alexandra Kollontay, prof. Käthe Kollwitz, dr. Kurt Kerston, Egon Erwin Kisch, Kurt Kläber, Leo Lania, Dragiša Mihajlović, prof. Zdenek Nejedly, Gerhard Pohl, dr. Alfons Paquet, Erwin Piscator, Tarasov Rodionov, dr.h.c. Freicher von Schönaich, Upton Sinclair, dr. Helene Stöcker, A. Serafinovic, Dragiša Vasić dr. Armin T. Wegener, F.C. Weiskopf.

Bilo je nužno navesti ovaj spisak imena, jer on govori o značaju i veličini izdavačkog poduhvata. Pavle Bihali je uz pomoć svoga brata Ota uspeo da okupi reprezentativni skup intelektualaca, vodećih umova u literaturi i nauci iz zemlje i inostranstva. Ovome spisku treba dodati imena saradnika u pojedinim brojevima časopisa Nova literatura, kao što su Andre Baillon, Jaroslav Hašek, Theodor Dreiser, Jack London, Otokar Keršovani, Josip Kulundžić, Oto Bihali, dr Hugo Klein, Branko Kreft, Tone Seliškar, Velibor Gligorić, Veselin Masleša, Janko Đonović i drugi.

Već 1929. godine je zabranjeno dalje izlaženje časopisa “Nova literatura”, a 18. februara 1930. Pavle Bihali je uhapšen po Zakonu o zaštiti države. Izložen je teškom mučenju u tzv. Glavnjači, koje je ostavilo trajne telesne posledice. To ga ipak nije slomilo, pa ni ponovno hapšenje 1931. godine. On nastavlja sa izdavačkom delatnošću, koja se zbog svojih naprednih sadržaja stalno nalazila pod budnim okom cenzure i u opasnosti da bude zabranjena. Nolitova izdanja su uticala na formiranje pogleda na svet čitavih generacija jugoslovenske omladine, sve do okupacije 1941.

Pavle Bihali je između 1 i 8 jula 1941. streljan sa prvom grupom antifašista i rodoljuba u Beogradu.

Oto Bihali (prihvatio je ovo prezime, jer su mu tako počeli pisati slovoslagači) rođen je u Zemunu. Već smo spomenuli njegovu saradnju sa bratom Pavlom, ali treba nešto više reći o njegovoj ličnosti i delovanju.

On u svojim sećanjima piše da je njegov otac David Bihali, kao i njegov deda, bio majstor molersko-farbarskog esnafa. On i brat su izučili očev zanat.

Otac je mnogo doprineo da se njegovi sinovi zainteresuju za literaturu, jer je u slobodno vreme čitao Bajrona, Šilera, Hajnea, Torkvata Tasa, Ivana Gundulića, Dositeja Obradovića, a iznad svega je voleo Šekspirove drame.

Dok je otac, kao kasnije i Pavle, postajao od zanatlije intelektualac putem samostalnih studija i samoobrazovanja, Oto je imao privilegiju da studira na umetničkoj akademiji u Berlinu. U tom gradu je upoznao mnoge napredne intelektualce u drugoj polovini dvadesetih i tokom tridesetih godina ovog veka. Njegove veze sa ovim naprednim krugovima doprinele su da se mnoga slavna imena nađu na spisku saradnika izdavačkog preduzeća NOLIT.

Njegova prva knjiga “Juriš u vasionu” objavljena je 1937.  i u toku sledeće dve godine pojavila se u Londonu, Parizu, Stokholmu i Amsterdamu.

Posle povratka iz španskog građanskog rata napisao je knjigu “Španija između smrti i rađanja”, koja je objavljena u Švajcarskoj i Engleskoj, a tek posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji.

Oto Bihalji–Merin je napisao tridesetak monografija, studija i ogleda, među kojima: “Naivna slika sveta” (1959.), “Prodori moderne umetnosti” (1962.), “Graditelji moderne misli u literaturi i umetnosti” (1965.), “Naivni umetnici sveta” (1971), “Slika i imaginacija”, “Revizija umetnosti” (1979.) itd.

Tema Ota Bihalija je bila revolucija i umetnost. Njega su istovremeno zanimali Marks i Frojd, Lenjin i Pikaso, Man i Breht.

Neke od svojih knjiga iz umetnosti napisao je zajedno sa svojom suprugom Lizom.

Korespondirao je sa velikanima svetske književnosti i umetnosti kao što su Tomas Man, Maksim Gorki, Bertold Breht, Fokner, Kle, Kandinski, Rid, Mur, Pikaso...

Bihalijev bliski saradnik, književnica Jara Ribnikar,  povodom njegove smrti 1993. godine napisala je da je reč o čoveku i piscu koji je “bio poznat po svom dobrom ukusu i svetskom iskustvu”.

O svom bratu Pavlu je izrekao misao koja vrlo dobro izražava značaj njegovog životnog dela:

“Ima pisaca koji vrede isto onoliko koliko i njihovo pisano delo. Drugi su jače delovali svojim postojanjem. Njihove knjige su fragmenti njihovog života. Nije sve što su napisali ostalo živo, ali svojom delatnošću uticali su na ljude svoga vremena”.

Oto Bihali–Merin je preživeo rat zahvaljujući tome što je bio u zarobljeničkom vojnom logoru posle kapitulacije kraljevske jugoslovenske vojske. Posle oslobođenja se vratio u Zemun sa ocem Davidom, majkom Klarom i svojom ženom Lizom. Došli su u kuću svojih rođaka koji su ubijeni u logoru u Dubrovačkoj ulici. Zatekli su ruševinu žuto obojene kuće, zapušteni vrt i dvorište.

Albert Vajs je rođen 1905. godine u Zemunu. Srednju školu završio je u Zemunu, a Pravni fakultet u Zagrebu.

Pre II svetskog rata istakao se kao aktivni javni radnik u jevrejskim organizacijama. Bio je rado viđeni predavač i organizator u Jevrejskoj aškenaskoj opštini i u Savezu jevrejskih opština u Beogradu. U godinama pre Drugog svetskog rata zalagao se za spasavanje mnogobrojnih jevrejskih izbeglica iz Hitlerovog istrebljivačkog pakla.

Za vreme okupacije dospeva u zarobljenički logor. Tokom celog zarobljeničkog perioda ističe se kao aktivni antifašista.

Po povratku u zemlju, aprila 1945., radio je u Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Bio je godinu dana član jugoslovenske delegacije na Nirnberškom procesu. Postao je jedan od prvih eksperata u Jugoslaviji za međunarodno krivično pravo. Bio je nastavnik i profesor na višoj školi unutrašnjih poslova, na Visokoj školi političkih nauka i na Pravnom fakultetu u Beogradu. Između ostalog, učestvovao je u izradi stručnih elaborata za izručenje ratnog zločinca Artukovića, kao i o zlodelima ustaša u inostranstvu. Bio je član komisije za prava čoveka. Koliko je bio cenjen kao visoki stručnjak i moralan čovek, govori i činjenica da mu je povereno saslušavanje nacističkog krvnika Ajhmana.

Posebno je vredan njegov doprinos kao naučnika koji je bio prvi predavač o razvitku civilizacije – oblast koju je kao predmet koncipirao i ispunio sadržajem.

Uporedo sa naučnim radom bio je veoma aktivan u raznim jugoslovenskim organizacijama i institucijama, ali je ipak pretežni deo svojih snaga i svog vremena posvetio jevrejskom javnom radu, pre svega jevrejskoj zajednici u Jugoslaviji, ali i jevrejstvu u celini.

Po povratku u oslobođenu Jugoslaviju, teško pogođen gubitkom svojih najmilijih, nalazi snage i ulaže sav svoj žar za jevrejsku zajednicu. Situacija je nametnula kao najpreču – socijalnu delatnost, tj. prihvatanje i zbrinjavanje povratnika.

I pored toga što je socijalna delatnost imala prioritet, dr Albert Vajs ima u vidu i budućnost ove jevrejske zajednice i zato učestvuje u oživljavanju kulturnog, vaspitnog i nacionalnog rada. On je inicijator obnove izdavačke delatnosti, sakupljanja istorijske građe i osnivanja Jevrejskog istorijskog muzeja, zabavišta, omladinskih klubova, ženskih sekcija, podizanja spomenika jevrejskim borcima i žrtvama fašizma itd.

Veoma je značajan i njegov doprinos u stvaranju i produbljavanju bliskih veza i saradnje sa udruženjima Jevreja iz Jugoslavije u drugim zemljama, a naročito u Izraelu i SAD.

Bio je treći predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije od 1948. do svoje smrti 1964. godine. Savez mu je u znak poštovanja i pijeteta podigao spomenik na Jevrejskom groblju u Beogradu, zatim je u kibucu Gat u Izraelu zasađena šuma, a u znak sećanja na svoga dugogodišnjeg predsednika po dr Vajsu su dobili ime: Dečje zabavište Jevrejske opštine u Beogradu, Jevrejski dom u Skoplju i nagradni konkurs Saveza J.O.

Porodica Beherano se doselila u Zemun početkom XX veka. Ono što je pri tome izuzetno jeste činjenica da su se oni doselili iz Palestine. Dok su po pravilu seljenja Jevreja bila uslovljena ekonomskim razlozima, u slučaju porodice Beherano razlog je bila bolest. Naime, Vitalis je kao dete dobio neku bolest očiju od koje je mogao da oslepi, a postojala je bojazan da može i da umre. Po lekarima Vitalis nije smeo da ostane na palestinskoj klimi, i tako se porodica preko Bugarske doselila u Zemun. Vitalisov otac Benjamin i deda bili su staklari u Jafi, koji su imali pune ruke posla. Tako su oni, na primer, zastaklili sve železničke stanice na pruzi od Gaze do Bejruta.

Vitalis je završio osnovnu školu u Carigradu, a srednju u Zemunu. Zanimljivo je da je između Vitalisa Beherana i Erne Sason sklopljen prvi brak posle Prvog svetskog rata. Vitalis je bio cenjeni nameštenik Francusko-srpske banke u Beogradu. Sa suprugom i dva sina, Josipom i Benjaminom, živeo je u sopstvenoj kući u Nikolajevskoj ulici.

          Boris Farkić (alijas Farhi) rođen je 1947. godine u Beogradu. Završio je studije medicine u Beogradu.

Njegov pradeda, Moses Moša Farhi rođen je 1837. godine u Zemunu. Bio je oženjen Rahel Ruso, koja takođe rođena u Zemunu 1841. godine. Iz tog braka rodilo se sedmoro dece:

-                     Sara (1862. – 1941.), koja je bila udata za Avrama Kalderona (1854.- 1905.). Oni su imali osmoro dece: Bubi, Moric, Lena, Rahela, Sultana, Matilda, Netika i Sefira.

-                     Elisa ( 1864. – 1930. ) bila udata za Samuela Fogela ( 1855. – 1941. ). Imali su troje dece:  Mizi, Hilda  i Dr Frederik.

-                     Isak ( 1866. – 1937. ), oženjen Leontine ( 1879. – 1928.) . Nisu imali dece.

-                     Ješa Dr ( 1870. – 1941. ) oženjen Alisom  (1882. 1942.). imali su troje dece: Editu, Miroslava i Lilli.

-                     Regina ( 1875. – 1942.) udata za Salamona Elijasa ( 1880.- 1945.). Nisu imali dece.

-                     Josef ( 1877. – 1941. ). Oženjen sa Dorom ( 1887. –1942.). Imali su sina Roberta.

-                     Leon ( 1879. – 1941.) oženjen Olgom ( 1898. –1941.)  Imali su troje dece: Eriha, Lilli i Alfreda. Pored njih je Leon imao i vanbračnu  kćer Josefinu (1906.)

Miroslav ( alijas Fric) bio je rođen 1906. godine, po jednoj verziji u Austriji, a po drugoj u Smederevu. Naime, Fricov otac, dr Ješa Farhi, rođeni zemunac, srednju školu kao i fakultete hemije i tehnologije završio je u Nemačkoj ( Nirnberg, Recklinghausen). Izmedju ostalog, pohađao je časove fizičke hemije kod Vilhelma Rentgena. Kao mlad doktor hemije i tehnologije, Ješa Farhi službovao je u više mesta u tadašnjoj austrougraskoj. Tako je bio direktor cementare u Popovcu, zatim u Beočinu i u Ravnicama kod Omiša. Zato se porodica češće selila. Dr Ješa je 1941 godine umro od infarkta u Zemunu.

Fric ( Miroslav) Farhi završio je od 1924. do 1927. godine Višu komercijalnu školu u Beču. Za vreme školovanja živeo je kod svoje bake Paule. Fric je zabeležio svoja putovanja brodom od Beča do Zemuna i nazad. Opisao ih je kao raskošna putovanja bogatog sveta iz Austrije i Mađarske. Radio je u više poznatih  beogradskih trgovinskih firmi i ubrajao se u viši građanski stalež.

Fric je preživeo Drugi svetski rat tako što je pao u nemačko zarobljeništvo.U Holokaustu mu je stradala majka Alisa, zatim žena iz prvog braka Alegra i sin Mihajlo. Inače je u Holokaustu stradalo 29 članova podorice Farhi.

Posle povratka iz zarobljeništva Fric se oženio Šarikom Romano iz Sarajeva. Iz toga braka rodio se sin jedinac Boris.

U posleratnom periodu Fric je službovao u konzularnom predstavništvu Jugoslavije u Berlinu. Za vreme Rezolucije informbiroa odbio je poziv oficira iz Vojne misije Jugoslavije u Berlinu da emigrira u London. Kao pravi patriota vratio se u Beograd. Vrstan komercijalista, a uz to je i tečno govorio nemački, engleski i francuski, često je putovao u inostranstvo ( Egipat, London, Grčka, Pakistan itd. ). Službovao je u više značajnih firmi, kao što su Avala Film, Filmske Novosti i konačno u Hempru. Od 1956. do 1959. godine radi u Dugom Ratu kod Omiša, a od 1959. g. u fabrici Viskoza u Loznici. Porodica Farhi ( zbog pojava antisemitizma ) menja prezime u Farkić.

Fric je umro 1983. godine u Loznici, a njegova supruga Šarika 1985. godine.

Boris se oženio Poljakinjom Izabelom Riznik. Imaju dvoje dece: ćerku Ljiljanu, koja je udata za Slobodana Jevtića  i sina Mihajla, lekara, koji je ime dobio po dedinom sinu iz prvog braka  koji je stradao u Holokaustu.

Boris sada živi i radi kao lekar u Loznici.

Albert Farhi, Vitalisov ujak, bio je turski Jevrejin, veoma imućan. Posedovao je više preduzeća. Došao je na granicu između Turske i Austrougarske, jer je procenio da tu može uspešnije da posluje. Kasnije se doselio u Zemun i na Glavnoj ulici podigao veliku porodičnu kuću.

Brojna porodica dala je visoke intelektualce, uspešne stručnjake i poslovne ljude, koji su se raselili po svetu:

Đele je bio najstariji, a postao je profesor univerziteta  Harvard.

Bata je postao uspešan advokat u Cirihu.

Moni je bio vlasnik više bioskopa u predratnom Beogradu.

Stela se udala za senatora jednog kantona u Švajcarskoj.

Lela je postala spiker na BBC–ju.

Soka je majka akademika Enrika Josifa.

Silvi se udala u Milanu za Karija.

Beks se nastanila kod jezera Komo.

Dakle, porodica Farhi je nesumnjivo spadala u cenjene građane Zemuna.

Greta Hercl, udata Laskin, rođena je u Beču 1921. godine. Ona je jedan od potomaka porodice Teodora Hercla iz Zemuna. Po njenom kazivanju njen pradeda Moše Hercl bio je rođeni brat dede Teodora Hercla. U Jad Vašemu u šematskom prikazu porodičnog stabla Herclovih stoje imena Grete i njene dece. U Jerusalimu se svake godine u Knesetu obeležava godišnjica rođenja Teodora Hercla i Greta biva redovno pozivana kao potomak porodice Hercl.

Gretin deda Jakob bio je oženjen Gizelom Goldštajn. Imali su sedmoro dece:

- Moris, otac Grete i njene sestre Neli

- Rihard, nije bio oženjen

- Oskar, takođe neoženjen

- Ilona, bila udata za Alberta Dragonera i došli su u Palestinu 1943. godine

- Melani, udata za Špajča, koji nije bio Jevrejin

- Šarlota, bila udata za dr Banda iz Zemuna, oboje oterani iz Zemuna u Jasenovac

- Hermina nije bila udata.

Greta je bila član organizacije Bejtar (nacionalističke i revizionističke orijentacije) u Beogradu i odlučila se na odlazak u Palestinu. Godine 1939. pošla je preko Varne sa ilegalnim transportom. Odjednom su u voz ušla petorica bugarskih nacista i počeli da ih ispituju odakle su, kuda idu i tome slično. Greta se veoma uplašila, ali je zadržala prisustvo duha. Ispričala je da putuju iz svog zadovoljstva i da žele posebno da uživaju u Crnom moru.

Tako je 1939. godine Greta stigla u Palestinu. Udala se za Jozefa Mordehaja i snjim bila u braku samo dve nedelje. Jozef je bio uhapšen i ubijen.

Greta je bila zbog ilegalnog rada dve godine u engleskom zatvoru. Za to vreme je njen stanodavac delimično prodao, a delimično bacio sve njene stvari. Tako su joj sve slike i uspomene iz predratnog perioda propale.

Godine 1946. Greta se udala za Zev Laskina. On je bio poreklom iz Rusije. Imali su dva sina. Sin Benjamin (Beni) poginuo je u borbama 1970. godine, a drugi sin Rami ima dvoje dece, Niv i Matan i živi u Nataniji. Radi kao rukovodilac u jednoj Hi Tec firmi.

Greta danas živi u jednom domu za stare u Tel Avivu.

Jozef Sason je bio poznati berzanski trgovac. Više puta je propadao i opet se podizao, što nije bio samo rezultat loših procena na berzi. On je, naime, bio poznat kao dobar čovek, a verovatno bi tačnije bilo reći da je bio bolećiv prema drugima. Zato se često dešavalo da kad drugi propada i njemu duguje, on mu jednostavno oprosti dug. Međutim, kada je on gubio, njega su nemilosrdno gonili sve do prosjačkog štapa. Umro je još pre drugog svetskog rata, a za njim je ostala udova Marijana i deca: Blanka, Judita, Alma i Mario. Matilda i Gabrijela su umrle pre očeve smrti. Marijana je posedovala je dve trafike, jednu u centru grada, a drugu kod pijace.

Bila je počasni građanin Zemuna i zbog toga nije oterana u logor sa ostalim zemunskim Jevrejima, ali  nije izbegla tragičnu sudbinu, jer je nešto kasnije oterana u Staru Gradišku. Jedan logoraš iz Jasenovca, inače tekstilni stručnjak koji je poslat u logor Stara Gradiška da organizuje cepanje starih krpa, bio je očevidac kada su zemunske Jevrejke stigle u logor. On je to po povratku u Jasenovac pričao pred više logoraša i tako je sledeći događaj ostao upamćen.

Kroz otvorenu kapiju logora ulaze žene i deca. Među ženama korača i Marijana Sason. Zemunci je pamte po tome što je bila počasni građanin Zemuna, a i zato što je posedovala dve trafike: na pijaci i u centru grada.

Kada je Marijana prošla kroz kapiju počela je da plače. Odmah je priskočila ustašica Marija Burzan i pred zaprepašćenim ženama zaklala ju je vičući: “A, plačeš, matora veštice”. Njena ćerka Judita Sason, videći zaklanu majku poče da plače. “Tako znači” viknula je Marija Burzan, “i ti se usuđuješ da plačeš“! i preklala Juditu.

Porodice Sason su bile brojne i dobrostojeće. Iz tih porodica je istaknuta ličnost bio Moric Sason, bankar i berzanski mešetar. Za njega se pričalo da može jedan dan da bude prebogat, a drugi dan siromah, zavisno od dobitka ili gubitka na berzi. Pored toga, kako je već pomenuto, što je dugo godina bio na čelu Hevre Kadiše, on je aktivno učestvovao i u drugim poslovima jevrejske sefardske opštine. Inače, po opredeljenju bio je cionista, koji doduše nije imao nameru da se iseli u Palestinu, ali je moralno i materijalno pomagao ovaj pokret.

Alma Sason je ličnost koja zaslužuje da joj se posveti posebna knjiga, a i onda se u pravoj meri ne bi moglo odužiti ovoj izuzetnoj ženi.

Između tri zemunske pijace i ukoso preko puta policije nalazila se trafika Sasonovih, u kojoj je Alma radila svaki dan. Na pijacama je celo prepodne bilo živo, pa su se dešavali i razni incidenti. U nekima je i policija intervenisala. Kada je radnja bila prazna Alma bi stala na ulaz i posmatrala vrevu. Čim bi primetila okupljanje ljudi, što je ukazivalo na neki incident, Alma bi prvom dečaku sa ulice dala dinar da otrči u gužvu i da je obavesti šta se dogodilo. Bilo je opšte poznato da je bila veoma znatiželjna osoba. Za Almu se može reći da je bila žena koju su krasile ljudske vrline, ali i obične ljudske slabosti. Ona se jednostavno rečeno nije izdvajala iz svoga okruženja, niti je pokušavala da se ističe iznad drugih.

Svi koji su je poznavali nisu mogli ni da pretpostave za kakav je podvig sposobna ova žena, koliko je nesebičnu dušu imala i koliko se ogroman humanizam krio u njenoj ličnosti.

Pre II svetskog rata udala se za Slovenca Mirka - Frica Končana. Supružnici su se dobro slagali, iako je to bio brak bez dece.

Okupacija 1941. zatekla je Almu u Zemunu, a muž joj se u to vreme nalazio u Zagrebu. Htela je po svaku cenu da se pridruži svom suprugu, ali kao Jevrejka nije smela da napušta Zemun. Svojom upornošću uspela je da nađe jednog humanog službenika koji joj je izdao propusnicu da može da otputuje. Tu se dogodio jedan incident koji je mogao da zapečati Alminu sudbinu. Naime, prilikom izdavanja propusnice pojavio se drugi službenik, inače komšija Almine sestre Erne, Bata Nastić, koji se suprotstavio izdavanju propusnice, jer je dotična osoba Jevrejka. Na to ga je prvi službenik ućutkao rečima: “Ćuti, budalo!” I eto, tako je Alma uspela da otputuje u Zagreb još 1941. godine.

U Zagrebu se sastala sa mužem i zahvaljujući mešovitom braku nije bila oterana u logor.

Tragičnu vest o teranju zemunskih Jevreja u logore Jasenovac i Stara Gradiška, među kojima su bili i njeni mnogobrojni rođaci, prijatelji i poznanici, primila je sa dubokom tugom, sa zebnjom i strahom za njihovu sudbinu. Alma se posle prvog šoka ipak nije obeshrabrila. Počela je da smišlja način kako da pomogne i olakša život svojim sunarodnicima u tom fašističkom paklu. Počela je da šalje pakete zemunskim Jevrejima u logor. Čvrsto se rešila da pošalje paket svakom logorašu koji joj se javi, ili za koga nabavi kartu sa kojom je logoraš sticao pravo na paket.

Ubrzo je saznala da su prvi paketi stigli u ruke logoraša bez svega što je u tim paketima bilo vredno od odeće i hrane. Neki paketi, oni najkvalitetniji, nisu ni bili uručeni adresantu. Dakle, shvatila je da mora da se prilagodi datim okolnostima i da šalje takve pakete koji za ustaše neće biti interesantni, ali koji za logoraše imaju odlučujući značaj za preživljavanje.

Tako je Alma počela da skuplja staru dobro pohabanu, pa čak i pocepanu odeću, jer je bila uverena da to ustaše neće prisvajati.

U pogledu hrane je shvatila da ne sme da šalje mesne prerađevine: salamu, slaninu, kobasice i slično, jer to nikad nije stizalo u ruke logoraša. Zato je počela da pravi masne zaprške i da njima puni creva za kobasice. Dovijala se na razne načine da uvek nešto pošalje što ima visoku kaloričnu vrednost, a za šta stražari neće biti zainteresovani.

Može se pretpostaviti koliko je vremena i truda trebalo da se spremi i pošalje jedan ovakav paket. Kada se pri tome ima u vidu ratna nestašica, kada je bila prava umetnost nabaviti šaku brašna ili kašiku masti, a da je Alma i pored svih zapreka poslala oko 450 paketa u Jasenovac i Staru Gradišku, onda se tek može sagledati šta je Alma učinila za svoje sugrađane – zemunske Jevreje.

Pošto se zna da agonija zemunskih Jevreja u logoru trajala oko 990 dana, ispada da je Alma skoro svakog drugog dana slala po jedan paket u logor. Teško je zamisliti da bi to mogla da ostvari i čitava specijalizovana organizacija, jer pored svih navedenih teškoća i okolnosti, bilo je opasno sve pakete slati pod istim imenom. Zato je Alma bila prinuđena da izmisli čitavu seriju imena pod kojima je slala pakete. Čak joj je uspelo da se putem oskudnog broja reči, koji je bio dozvoljen logorašu, kao i pošiljaocu paketa, sporazumeva i informiše. Tako su joj, na primer, logoraši javljali da je taj i taj otišao kod Blanke. To je inače bila Almina sestra koju su fašisti ubili u beogradskoj bolnici. To je značilo da je taj logoraš ubijen i da nema više svrhe da na to ime šalje paket.

Naravno da Alma ne bi mogla da ostvari ovakav humani podvig da nije imala stalnu podršku i pomoć svog supruga Mirka - Frica, mada to ne umanjuje zasluge Alme Končan, rođene Sason. Umrla je u Zagrebu 1962. godine a sahranjena je u porodičnoj grobnici Končanovih u Mariboru.

           Aleksandar Frank rođen je 1898. godine u Subotici. Njegovi roditelji, Maksim Frank i Fani, rođena Šrajber, potiču iz Segedina. Stariji Aleksadrov brat Arpad bio je kožarski trgovac u Segedinu, a mlađi brat Dr Stevan bio je oftamolog u Senti. Oba brata sa njihovim porodicama stradala su u Holokaustu.

           Aleksandar se pre Drugog svetskog rata oženio Magdom, rođenom Švab. Ona je umrla od posledica eksperimenata putem vivisekcije u logoru Dahau. Njihova ćerka Jelisaveta preživela je logor Kištarša u Mađarskoj. Danas živi u Izraelu.

           Aleksandar je časovničarski, zlatarski i draguljarski zanat izučio u Beču. U Zemun dolazi dvadesetih godina dvadesetog veka. U Zemunu je važio za dobrog, poštenog i cenjenog majstora. Radnja mu se nalazila u centru grada. Kroz izlog i kroz zastakljena vrata mogao se svakodnevno videti u razgovoru sa mušterijama, ili pognut nad nekim satom kako posluje sa lupom na jednom oku.

Iza radnje bila je radionica. Na radnom stolu bio je mali strug i raznovrsni alati za opravku satova. Na zidnim policama bili su poređani satovi svih mogućih marki, tipova i veličina, sa uredno ispisanim imenima vlasnika. Kada bi došli na red nije bilo sata koji bi ostao neopravljen. Kroz dvorišni prozor radionice mogao se tokom celog dana videti mladi kalfa, koji je tu šegrtovao tri–četiri godine. On je pored svetiljke radio na strugu ili nešto baratao oko satova.

Taj mladi kalfa, čije ime nije upamćeno, nije bio Jevrejin, ali se družio sa jednim jevrejskim momčićem koji je dve godine pred rat imao 17 godina, ali je važio za mangupa i često se hvalisao svojim malim pištoljem – flobertom. Ne zna se više ko je koga nagovorio, ali jedne večeri su mladi kalfa i momčić krenuli da opljačkaju jednu kuću, koju su nasumce odabrali. Nisu se ni raspitali čija je to kuća, odnosno ko u njoj stanuje, nego su zalupali na vrata sa povikom: “Pare ili život! “ Umesto da neko otvori vrata, na prozoru se pojavi neki uniformisani čovek sa pištoljem u ruci i poče da puca prema njima. Obojica su pobegla do prve kapije i od straha nisu mogli dalje. Tu ih je šćućurene uhvatila policija. Ispostavilo se da su pokušali da opljačkaju kuću jednog pešadijskog kapetana.

Iako bi ovaj slučaj mogao biti sam po sebi zanimljiv, on je ispričan da bi se osvetlio lik Aleksandra Franka. Naime, policija nije dugo zadržala prestupnike u zatvoru i tako se mladi kalfa pokunjen pojavio u Frankovoj radnji. Bio je siguran da posle one “avanture” neće više biti vraćen na posao kod ovog gazde. Ipak je došao zbog dokumenata i da pita šta dalje da radi. Mladi kalfa nije znao da je policija već bila u radnji da se raspita o njegovom ponašanju. Nije takođe mogao da zna da je Frank rekao policiji da iz njegove radnje nikad ništa nije nestalo i da se kalfa pokazao kao vredan radnik, te da misli da je to sve samo jedna mladalačka glupost. Na izvestan način Frank je jamčio za svog kalfu sa uverenjem da se tako nešto neće ponoviti. Zato je on mladića ponovo zaposlio i zaista s njim nije bilo više problema, zahvaljujući humanosti Aleksandra Franka.

 Posle okupacije Zemuna 1941 godine u aprilu je uhapšen i odven u logor Sajmište. Pušten je uz otkup. Odmah po puštanju odlazi u Budimpeštu i tamo ilegalno radi kod jednog Mađara. Pred sam kraj rata ipak je uhvaćen i odveden u jedan logor u Mađarskoj. I pored svih opasnosti uspeva da pobegne iz logora. krio se do završetka rata. Tako je preživeo okupaciju.

 Vraća se 1945. godine u Zemun i zatiče potpuno opljačkanu imovinu, stan u Dubrovačkoj ulici, dvospratnu kuću u Oračkoj ulici i radnju u Gospodskoj ulici, kasnije ulici kralja Aleksandra.

 Od tadašnjih vlasti dobija na korišćenje jednu sobicu u suterenu u Kosovskoj ulici, zatim krevet, orman, sto i stolice. Tu živi sa ćerkom Jelisavetom nekoliko godina, da bi konačno 1949. godine dobio stan u svojoj kući u Oračkoj ulici. Uz velike napore dobija 1948. lokal u Zmaj Jovinoj ulici. U toj časovničarsko  optičarskoj radnji radi do 1972. godine, kada odlazi u penziju.

Odmah posle oslobođenja Frank se uključio aktivno u rad Jevrejske opštine u Zemunu, gde je jedno vreme bio i njen predsednik. Posvetio se dobrobiti preživelih Jevreja i ostao aktivan do svoje smrti, 1976 godine.

Moreno Anaf je bio predsednik Sefardske opštine u Zemunu. On je u Gospodskoj ulici (kasnije ulica kralja Aleksandra) držao menjačnicu i prodavnicu lozova Jugoslovenske klasne lutrije. Kao i većina vlasnika radnji, držao se običaja da jednom nedeljno daje milostinju prosjacima. U Zemunu je subota bila dan kada su prosjaci obilazili radnje. On nije hteo subotom da uzima novac u ruke, nego je to morao da čini njegov službenik David Fogel. Spadao je u srednji građanski sloj i stanovao je u sopstvenoj kući. Bio je u svakodnevnom životu dobar i human čovek.

I kao što to obično biva u životu, da ne može baš sve da bude potaman, Moreno nije imao čulo mirisa. Ljudski je i to da je on svoju manu, manje više, vešto krio. Tako su žene u povratku s pijace dolazile, sa buketom cveća u ruci, da kupe loz. Moreno bi nadneo nos nad cveće i redovno uzviknuo: “Oh, ala divno miriše! “ iako nije osećao nikakav miris. Jednoga dana ulazi Moreno u već otvorenu radnju i vidi na svom pisaćem stolu flašicu sa etiketom kolonjske vode “4711”. Odmah je pomislio da mu je žena to kupila, pa se dobro natapkao po licu uzvikujući: “Baš fino miriše! “ Nije prošlo ni pola sata, dolazi njegova supruga Helena i još s vrata pita: “Moreno, je si li poslao moj urin na pregled? “ Šta, gde, pita zaprepašćeno on, a ona mu umesto odgovora pokaza na bočicu od kolonjske vode.

Isak Nahmijas, bio je po liku tip Sanča Panse, a nije mu nedostajalo ni šeretskog duha. Dosta uspešno se bavio kupoprodajom nekretnina. Kancelariju nije imao i zato je bio stalno u pokretu ili u otmenijim kafanama. Jednom prilikom je u svom dvorištu iz papirne kese jeo maslinke. To je gledao dečak, inače njegovo kumče, koji još nikad nije okusio maslinku. Detetu se učinilo da je to neko slatko voće i upita kuma da li je u pravu. Isak potvrdno klimnu glavom i još glasnije poče da se sladi. Dečak ga zamoli da i on proba tu slast, na šta odmah dobi dve maslinke, koje bez razmišljanja strpa u usta. Kada iz maslinki umesto šećera pocuri bljutavo ulje dečak umalo ne povrati svoju utrobu, a Isaku se tresao njegov ne mali stomak od smeha.

Bio je oženjen Jozefinom Erndiner, imali su sina Danila i ćerku Lenku. Danilo je nažalost umro veoma mlad, u 12 godini, 1920. godine.

Porodica Fogel spada u starosedeoce Jevrejske opštine u Zemunu. Eugen, otac porodice, rodio se u Rumuniji i bio je najmlađi među devetoro braće. Već sa 11 godina bio je poslat za šegrta da izuči pekarski zanat. Zvanje kalfe dobio je posle 7 godina. Koliko je poznato, jedino je zemunski sapundžija Ignjat Semnic bio duže šegrt. On se zakalfio posle 9 godina šegrtovanja.

Kako je tada bio običaj, Eugen je sa 18 godina krenuo u “fremt”. To je bila u to vreme neka vrsta praktične obuke i specijalizacije u zanatu. Ovaj običaj su gajili svi esnafi. Tako se on peške zaputio ka Budimpešti, da bi posle niza usputnih mesta konačno dospeo u Osijek. Tu je otvorio pekaru i oženio se Idom Erendiner, koja je inače poticala iz trgovačke porodice, koja se na teritoriju zemunske Jevrejske opštine doselila polovinom 19. veka.

Eugen je ubrzo izgubio pekaru u Osijeku zbog nekog banalnog sukoba sa vlasnikom zgrade, pa je krenuo trbuhom za kruhom. Posle usputnih zaposlenja krenuo je 1912. brodom “Karpatija” za Ameriku. Kartu je platio tako što je radio kao brodski pekar. To je inače bio brod koji je prvi stigao na mesto brodoloma “Titanika”. On je kasnije pričao kako je bilo strašno kada su iz mora izvlačili još jedva žive, a i mrtve brodolomnike. Posle skoro dve godine vratio se iz Njujorka i sa ušteđenim novcem otvorio pekaru u Kupinovu. U prvom topovskom bombardovanju, pekara je uništena, a porodica je ostala bez igde ičega. Eugenu je samo ostala uspomena na Metropoliten operu u kojoj je uživo slušao Enrika Karuza. Posle Prvog svetskog rata porodica se naselila u Staroj Pazovi, da bi se 1929. preselila u Zemun. Tu su deca dorasla i porodica se ekonomski stabilizovala. I sada se pojedini preživeli zemunski Jevreji sećaju da je Eugen za neke verske praznike pekao i prodavao barhes (pleteni beli hleb posut makom).

Krajem 1939. godine Eugena, kao grom iz vedra neba, pogađa rešenje ondašnjih vlasti o proterivanju porodice Fogel iz Kraljevine Jugoslavije u Rumuniju. Rešenje je izuzelo samo sina Davida koji je regulisao vojnu obavezu, i po tom osnovu mu je bilo priznato jugoslovensko državljanstvo. Započeta je borba sa birokratskom administracijom, koju je u ime porodice vodio David. Ne zna se više kako je uspeo da porodica Fogel 1940. godine dobije jugoslovensko državljanstvo, ali je ostalo upamćeno da je David posle rekao: “Nikom ne bih želeo takva poniženja...”

Cela porodica, izuzev Danila, oterana je u logor 1942. godine. Imena im se nalaze na spomeniku žrtava fašizma na Jevrejskom groblju u Zemunu.

Danilo se prvi put sreo sa svojom suprugom Zorom, rođenom Rakić, 1943. godine. Zora je tada bila rukovodilac antifašističke omladine u svom selu. Posle oslobođenja 1946. su se venčali. Imaju dva sina, Milana i Nenada, Milan se sa suprugom Vericom i dvoje dece iselio u Izrael, a Nenad je sa suprugom Slađanom ostao u Jugoslaviji. Nenad iz prvog braka ima dve ćerke koje žive u Australiji. Zora i Danilo su rastrzani roditeljskom brigom između Jugoslavije i Izraela.

Jakov–Žak Čelebi rođen je 1907. godine. O njegovim roditeljima, nažalost, nemamo podataka, ali zato je on ostao upamćen u Zemunu kao jedan od najaktivnijih poslenika u vatrogastvu. Teško je pobrojati i sve zasluge koje je imao na tom polju. Ipak treba ukazati bar na jedan deo onoga što je on učinio, ne samo za vatrogasno društvo u Zemunu nego i za celu Jugoslaviju.

Kao sedamnaestogodišnjak učlanio se u “Maticu” – vatrogasno društvo u Zemunu. Prvo je radio kao dobrovoljac, a kasnije kao profesionalac.

Već 1933. godine, angažuju ga kao stručnjaka za izradu “Zakona o zaštiti od požara”. Izborio se za svoju ideju da se u Zakon unese odredba da se iz premije osiguranja izdvaja određeni procenat za vatrogasni fond.

Vatrogasni znak – ukrštena sekirica i baklja, koji je bio usvojen za celu zemlju, urađen je po njegovoj ideji.

Bio je pokretač i urednik tada jedinog vatrogasnog časopisa “Požarna odbrana”.

Pripremio je i organizovao izložbu – “Vatrogastvo u odbrani od vazdušnih napada”, koja je obišla sve veće gradove Kraljevine Jugoslavije.

Doprineo je tehničkom opremanju vatrogasnog društva u Zemunu, ali su to teme uže specijalnosti i nema svrhe da se nabrajaju aparati, vozila itd. No, ostaje interesantno da je on negde 1935. godine nabavio, za ono vreme, najsavremenije i najduže vatrogasne automehaničke lestve na Balkanu. Koliko se tome pridavao značaj, govori činjenica da je svečanom osvećenju lestvica prisustvovao predsednik Senata i ministar unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije, A. Korošec.

Bio je oženjen sa Beti, rođenom Rajzberg. Oboje su bili učesnici narodnooslobodilačke borbe.

Posle demobilizacije Jakov dobija odgovornu dužnost u odeljenju za vatrogastvo Ministarstva unutrašnjih poslova Jugoslavije. Ni tada nije zaboravio svoju matičnu organizaciju. Pomogao im je u osavremenjivanju opreme i dobijanju odgovarajuće zgrade.

Uvek je bio pun novih ideja, ali ideja za koje je odmah predlagao i put i način za njihovu realizaciju. Tako je, između ostalog, još pre Drugog svetskog rata došao na ideju da treba podići vatrogasni dom u Zemunu i odmah predložio da se u tu svrhu vrši prodaja tzv. cigli. To je imalo velikog uspeha i gradnja je započeta, ali ju je prekinula okupacija.

Njegova supruga se teško razbolela i tragično završila život. On je umro 1993. godine. Vatrogasno društvo nije ga zaboravilo i iste godine je ime Jakova Čelebija uklesano na spomen ploči zaslužnih članova Vatrogasnog društva Zemun.

      Jakob Kadmon Levi, rođen je 1858. u Vidinu. Porodica je u XV veku došla iz Španije u Tursku, a u Zemun se preselila krajem XIX veka.

Jakob je bio imućan žitarski trgovac. Oženio se Natalijom, takođe rođenom Levi, koja je sa bratom Solomonom došla iz Beograda. On je ostao da živi sa njima u kući, koju je Jakob  sagradio u  Dubrovačkoj ulici broj 11.

Jakob je umro 1940. godine u Zemunu.

Jakob i Natalija su imali desetoro dece:

Sinove

        Kadmon (1889. – 1927.)

        Nisim (1892. – 1942.)

        Josip (1899. – 1942.)

        Isak  (umro 1958.)

        Robert (1907. – 1968.)

        Alfred (1905. –1993.)

Ćerke

        Sol (1891. – 1993.)

        Klara (Claire) (1899. – 1942.)

        Blanka  ( ?    - 1942.)

        Sofija (1902. – 1980.)

Isak je pre Drugog svetskog rata držao knjižaru i papirnicu u Glavnoj ulici u Zemunu, preko puta hotela “Central”. Za vreme okupacije nalazio se u zarobljeničkom logoru kao oficir Jugoslovenske kraljevske vojske. Posle rata vratio se u Zemun  i dobio stan u porodičnoj kući u Dubrovačkoj ulici i tu je i umro 1958. godine.

Robert je preživeo Drugi svetski rat u partizanima. Naime, cela njegova vojna jedinica priključila se 1941. godine partizanima. Posle rata  bio je direktor  “Zeta” filma. Po sećanju Ljiljane Ničin, rođene Levi,  Robert je 1968. godine umro u Izraelu.

Alfred je pre rata imao prodavnicu luksuznih automobila u Beogradu. Prijatelji su mu javili da će biti sprovedena racija u cilju hapšenja Jevreja. Njegovi prijatelji su ga tajnim kanalima prebacili u Trst. Tako je preživeo okupaciju. Posle rata, 1954 godine, otišao je u Karakas u Venecueli, odakle se kasnije preselio u Njujork, gde je i umro 1993 godine. Nije imao dece.

Nisim je bio oženjen Klarom. Imali su dve ćerke: Stelu i Meri. Svi su izgubili život u logoru (Jasenovac – Stara Gradiška).

Josip je bio oženjen Julikom. Oboje su stradali u Jasenovcu.

Sol je očigledno ostala neudata, a stradala je u Staroj Gradiški 1942. godine.

Blanka je imala dve ćerke: Klaru i Aligret. Aligret je bila udata za Farhija. Imali su sina Mileta, rođenog 1937. godine. Svi su stradali u Jasenovcu, odnosno u Staroj Gradiški.

Sofiju su zvali Greta. Ona se školovala kod sestre Blanke u Drezdenu. Završila je Trgovačku akademiju, govorila je šest jezika i svirala je klavir. Udala se za Zorana Ničina ( srbina ) i sa njim je dobila ćerku Ljiljanu i sina Petra.

Zoran je uspeo da izvede  suprugu Sofiju i sina Petra iz voza , koji je transportovao zemunske Jevreje u Jasenovac i Staru Gradišku. U to vreme, Ljiljana je bila bolesna i nalazila se kod svoje Babe, tj. Zoranove majke, na Karaburmi u Beogradu.

Međutim, kasnije je Sofija bila otkrivena i oterana u logor Sajmište. Zoran je uspeo da potkupi stražara i da izvede Sofiju iz logora. Tako su preživeli okupaciju.

Posle rata živeli su u Sonti kod Apatina i kada se 1963. godine ispraznio prvi stan u porodičnoj kući u Dubrovačkoj ulici, vratili su se u Zemun.

Ljiljana, udata Jovanovski, živi danas u Zemunu, a njen brat Petar na Novom Beogradu.

Marijana Leon, udata Eberle, rođena je u Berlinu 24. aprila 1913. godine. Njen otac, Emil Leon bio je lekar, a mati Olga, rođena Leon.

Kada je u Prvom svetskom ratu otac poginuo u Mostaru, Marijana je imala 5. godina i sa majkom Olgom  i sestrom Ružom se preselila u Zemun kod Hermine, Emilove sestre.

Marijana se pre Drugog svetskog rata udala za Eberle Kristofa, domaćeg Nemca. Iz tog braka se rodio 1940. sin Rihard.

Marijana je bila zaposlena u fabrici čokolade “La sigogne”, današnja “Soko – Štark”. Čim je izbio rat dobila je otkaz kao Jevrejka.

Do 1942. stanovala je sa mužem i sinom  na Karađorđevom Trgu, a onda je Kristof odlučio da se presele u Prešernovu ulicu na Franctalu, tj. u deo Zemuna gde su živeli skoro isključivo domaći Nemci i gde nisu znali da je Marijana Jevrejka. On nije dao da se Marijana prijavi policiji, a ona nije više odlazila u centar grada.

Kristof je kao časovničar i zlatar imao radnju u centru Zemuna, a shodno tome i osigurane prihode.Tako je bio u stanju da svakodnevno donosi hranu Hermini i Ruži. One su stanovale u Primorskoj ulici i nisu htele da se presele na Francstal. Jednog dana Kristof je našao prazan stan. Stvari su bile raznete, a Hermina i Ruža su bile oterane u logor Stara Gradiška, gde su i stradale.

Marijana je umrla 8. novembra 2004. godine u Zemunu. Njen sin Rihard i ćerka Erna su aktivno angažovani u radu Jevrejske opštine u Zemunu.

Porodica Lava Brandajza, dugogodišnjeg predsednika Jevrejske opštine u Zemunu, doselila se u ovaj grad 1907. godine. Lav je bio najmlađi od desetoro dece. Otac mu je službovao u Čalmi, nedaleko od Sremske Mitrovice, kao učitelj. Razumljivo je da je njegov otac visoko cenio obrazovanje, te je tako nastojao da Lav završi visoke škole. Kada je završio osnovnu školu u Čalmi, prelazi u Novi Sad, gde pohađa gimnaziju. Pošto je došao iz Srema, nije znao mađarski jezik i  nije se mogao upisati u mađarsku gimnaziju, zato se upisuje u srpsku gimnaziju. Zanimljivo je da je Lav bio prvi Jevrejin koji je pohađao ovu školsku ustanovu.

Posle položene mature Lav prelazi u Zagreb, gde je završio Pravni fakultet.

Pošto je sa uspehom završio prava, biva upućen u Zemun na položaj sudije, 1907. godine. Na ovoj dužnosti se nalazi sve do raspada Austrougarske i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

U Zemunu se ubrzo oženio sa Hanom rođenom Binder. Dobili su troje dece: Ivana, Pavla i Hedvigu.

Dr Lav Brandajz u novostvorenoj državi, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, ne nastavlja karijeru sudije. Otvara privatnu advokatsku kancelariju i ubrzo postaje jedan od najcenjenijih advokata, ne samo u Zemunu nego i na području Uprave grada Beograda.

Cela porodica je preživela okupaciju, o čemu se detaljnije piše u poglavlju o preživelim zemunskim Jevrejima.

Porodica Binder bila je među najbogatijim Jevrejima, ne samo u Zemunu nego i van granica ovog grada.

Moric-Mavro Binder oženio se Henrijetom rođenom Belak. Porodica Binder doselila se krajem devetnaestog veka iz Beča u Zemun. Moric i Henrijeta imali su šesnaestoro dece, od kojih se oko desetoro rodilo u Zemunu. Henrijeta je umrla 1927. godine.

Prezime ove porodice najčešće se spominjalo uz prezime Polgar, jer su Moric Binder i Gabriel Polgar zajednički osnovali Fabriku za proizvodnju kundaka za puške. Međutim, ubrzo se pokazalo da ta delatnost nije rentabilna. Zato su napustili proizvodnju kundaka i otvorili drvaru sa pilanom. Od trgovačko–zanatskog preduzeća ono je preraslo u industrijski pogon. U ovom pogonu, zavisno od sezone, bilo je zaposleno između 120 i 220 radnika.

U Zemunu su ovo preduzeće svi zvali “Drvara Binder i Polgar”. To je bila jedna od malobrojnih firmi koje su u to vreme vodile socijalnu brigu o svojim radnicima. Između ostalog, podigli su izvestan broj kuća sa po četiri stana za svoje radnike.

Trebalo bi da Binder i Polgar ostanu upamćeni i po svom humanom odnosu prema njihovim sugrađanima. Oni su svake godine poklanjali po čitave šlepove drva za zemunsku sirotinju.

Preduzeće “Binder i Polgar” postaje od 1930. godine akcionarsko društvo. Zbog lošeg upravljanja i gazdovanja 1935. poveden je likvidacioni postupak. Ovaj postupak vodio je dr  Ivan Ribar. Likvidacija se otegla, tako da je ovo preduzeće poslovalo sve do 1941. godine.

Nemamo potpune podatke o sudbini brojnih potomaka Morica i Henrijete Binder. Znamo da se Klara udala za Belu Perenjija, a da je Marijana bila udata za Ervina Goldštajna. Svi su stradali u Jasenovcu i Staroj Gradiški.

Ivan Binder je preživeo okupaciju u nemačkom zarobljeničkom logoru.

Moricova ćerka Hana bila je udata za dr Lava Brandajza. Oboje su preživeli okupaciju, a posle se iselili u Izrael i tamo umrli. Druga Moricova ćerka Judita, udala se za Vladimira - Dragutina Badalića, koji je po nacionalnosti bio Hrvat. Iz tog braka rodila se ćerka Dana (1922.). Ona je pohađala tri razreda Jevrejske škole,  do gašenja te institucije 1932. god. Dana se 1946. udala za Momčila Dimitrijevića, Srbina. Ona je jedna od veoma aktivnih članova Jevrejske opštine u Zemunu.

Porodica Rozenberg se oko 1760. godine doselila iz Poljske u Srem. Lazar Rozenberg rođen je 1897. godine u selu Divoš, u Fruškoj gori. Roditelji su mu bili seljaci, što je bio ređi slučaj kod Jevreja koji su živeli u Sremu.

Oženio se Evgenijom – Ženi Brandajz, sestrom dr Lava Brandajza. Ona je 1891. rođena u Čalmi. Izvesno vreme su živeli u Čalmi i tu je 1918. rođen sin Teodor – “Toša”. Godine 1922. preselili su se u Zemun, i te godine im je rođen drugi sin, Ervin – “Šilja”.

Lazar je imao trgovinu kože u centru Zemuna i sopstvenu kuću u Nikolićevoj ulici br. 15. Jedno vreme je u njegovoj kući živela i porodica Beherano.

Lazar je bio veoma cenjen trgovac, poznat po poštenju. Verovatno je zato bio izabran za blagajnika Udruženja trgovaca u Zemunu. Majka Ženi je bila domaćica, ali je pored brige o porodici uspevala da nađe vremena za aktivno angažovanje u ženskim dobrotvornim društvima.

Toša je kraće vreme bio u kenu “Hašomer Hacaira”, a njegova preokupacija je bila muzika. Svirao je havajsku gitaru i harmoniku. Još kao veoma mlad zarađivao je pare svirkom. Između ostalog, svirao je sa još dvojicom gitarista i serenade pod prozorima devojaka, po narudžbi njihovih momaka. Običaj je bio da devojka, ako prihvata ovo udvaranje, upali šibicu da bi se to kroz prozor videlo. Događalo se da se serenada prekine pojavom oca ili majke.

Bio je veoma dobar muzičar, tako da je ušao i u program Radio Beograda. Međutim, otac nije hteo ni da čuje da mu sin bude “muzikant”, kako je on sa potcenjivanjem nazivao muzičare. Smatrao je da jednom Rozenbergu treba da bude ispod časti da se bavi takvim profanim poslom.

Na porodičnoj slici, iz 1942. godine nije Toša, jer se tada nalazio u zarobljeništvu.

Toša je posle male mature završio Trgovačku akademiju u Zemunu 1936. godine. U njegovoj klasi bilo je 39 đaka. Na pedesetogodišnjicu mature došlo je njih deset, tj. svi koji su 1986. bili živi.

Posle završene Akademije trebalo je da nastavi studije, sa orijentacijom na diplomatiju. Međutim, to nije bilo više moguće zbog uvođenja numerus clausus–a.

U to vreme, Tošu su putem veza angažovali da sa orkestrom svira na brodu “Kraljica Marija”, koji je saobraćao između Dubrovnika i Venecije.

Znajući da se otac neće složiti sa ovim angažmanom, Toša je smislio malo lukavstvo. Rekao je roditeljima da će izvesno vreme provesti u gostima kod ujaka, Oskara Brandajza u Čereviću. Sa ujakom se dogovorio da ovaj u određenim razmacima šalje razglednice, koje je unapred napisao roditeljima u Zemun. Tako se Toša posle turneje vratio u Zemun sa zarađenih preko pet hiljada dinara, što je u ono vreme bio veliki novac (nadnica na selu se kretala tada oko deset dinara). Otac je, saznavši za Tošinu avanturu, bio veoma ljut, ali se nadao da su to sinovljeve prolazne bubice. Da bi sina odvratio od muzike, otac ga je uključio u privrednu delatnost. Kupio je malu fabriku konca i dao je na upravljanje Toši. Ubrzo se Toša oženio  Elvirom Bruner, rođenom 1921. godine Sin im se rodio kada je Toša već bio zarobljen. Nije ga nikada video jer je beba sa porodicom Rozenberg ubijena u logoru. Od cele porodice ostali su živi Toša i Ervin.

Drugi Lazarov sin, Ervin, izučio je preciznu mehaniku. Bio je među prvim članovima kena “Hašamer Hacaira” 1931. godine. Kasnije je povremeno dolazio u ken. O njemu će još biti reči u drugim delovima knjige.

Porodica Švicer spadala je među najstarije i veoma ugledne članove Jevrejske opštine.

Samuel Švicer je oko 1850. godine došao iz Slovačke i naselio se u Dobanovcima, koji su pripadali Jevrejskoj opštini Zemun. On je u tom selu otvorio dućan mešovite robe. Imao je šestoro dece.

Salamon, jedan od sinova, oženio se  Bertom, rođenom Najman. Ona je sa roditeljima živela u Popincima do svoje udaje.

Salamon se strogo pridržavao verskih propisa. Čak je išao u Zemun da izuči za šoheta, kako bi sam mogao da vrši ritualna klanja živine. Za velike praznike, kao što je Jom kipur, Roš hašana i slično, cela porodica bi iz Dobanovaca dolazila u Zemun, kod Morica Najmana, Bertinog brata. Deca su se radovala susretu sa ujakom i njegovom decom. Svi ti praznici su proslavljani uz molitvene i sve druge običaje.

Godine 1918. porodica Švicer je prešla u Zemun, sem Salamonovog sina Vilima, koji je preuzeo porodični dućan. Ova trgovina mu je obezbeđivala pristojne uslove života.

Situacija se iz osnova promenila dolaskom Hitlera na vlast u Nemačkoj. Domaći Nemci su počeli da bojkotuju Vilimov dućan. Jedan domaći Nemac je otvorio takođe dućan mešovite robe, što je dovelo do propasti Švicerove trgovine. Vilim je 1941. godine prešao u Zemun.

Od brojne porodice Švicer preživeli su holokaust samo Marko – “Pači” i Aleksandar – “Šani”. “Pači”, kao što će se videti u delu hronike o cionizmu, otišao je 1939. godine kao haluc u Palestinu.

Šani je 1941. godine, kao i svi Jevreji iz Zemuna, bio teran na prinudni rad. Međutim, on se nije zavaravao pričama da će Jevreji u Zemunu biti pošteđeni logora. Zato je isplanirao bekstvo na italijansku okupacionu teritoriju. Maja 1942. godine Šani je sa lažnim dokumentima napustio Zemun. U Metkoviću se sastao sa svojim rođacima Adijem i Akijem Najmanom. Zajedno su prvo otišli u Split, zatim u Novi Vinodol, pa u Kraljevicu i najzad na Rab. Tako su uspeli u svojoj nameri da se dokopaju italijanske okupacione zone, gde su izvesno vreme proveli u logoru.

Kapitulaciju Italije, 1943. godine, dočekali su na Rabu. Napustili su logor i priključili se partizanima.

Šani je kao borac Sedme banijske divizije bio dva puta ranjen. Odlikovan je Medaljom za hrabrost i Ordenom zasluga za narod.

Posle demobilizacije živeo je u Zagrebu. Kao borac, dakle kao čovek od poverenja, bio je raspoređen na visoku funkciju u Ministarstvu prosvete Republike Hrvatske.

Bio je cenjen kao stručnjak u prosveti. Međutim, u previranjima u vezi sa Informbiroom, video je da su i neki nevini ljudi stradali. Iako mu se nije mogla pripisati nikakva subverzivna delatnost, osetio je nesigurnost i izlaz je našao u iseljavanju u Izrael.

U Izrael se doselio sa svojom suprugom Trudom. Zajedno su preživeli logore i okupaciju. Upoznali su se 1. novembra 1942. godine u italijanskom logoru Kraljevica. Truda, rođena Goldštajn, poticala je iz Zagreba. Njene intelektualne sposobnosti su u Izraelu došle do izražaja. Radila je kao korespondent–prevodilac u Ministarstvu zdravlja, jer je bila poliglota. Govorila je sem hrvatskog, ivrit, francuski, engleski, nemački i italijanski. Truda je umrla 1988. godine u Jerusalimu.

Kao profesoru hemije, Šaniju nije bilo teško da savlada laboratorijski rad, a kao poliglota relativno je brzo naučio ivrit. Njegovo interesovanje je uveliko prevazilazilo samo rad u struci. Svoja mišljenje je zastupao javno u nekim novinama i publikacijama. Kritikovao je nazadnjaštvo u raznim sferama društvenog života u Izraelu. Istovremeno se bezrezervno zalagao za progresivne ideje. Karakterističan je njegov članak u kojem se suprostavio ideji o podizanju Trećeg hrama u Jerusalimu. Pošto je izneo svoje jasne argumente, članak završava konstatacijom da je država Izrael danas postala hram za čitavo jevrejstvo i da se bolji ne može podići.

I sada, kao penzioner, Šani nastavlja da prati sve aktuelne događaje, a povremeno napiše po neki članak na srpskohrvatskom, engleskom ili na ivritu. Nastanjen je u Jerusalimu. Promenio je prezime, kao što su učinili mnogi doseljenici. Sada se zove Aleksandar Šaron.

Dr Arnold Šen je bio omiljeni lekar, ne samo među jevrejskim sugrađanima. U svako doba dana i noći odazivao se na poziv bolesnika. Nije pravio razlike među staležima ni prema pripadnicima raznih vera. Dolazio je da obiđe siromašnog bolesnika, iako je znao da mu neće biti dat honorar.

Krug interesovanja dr Šena se nije ograničavao samo na njegovu lekarsku profesiju. Zato će o njemu biti govora i u delu knjige o cionizmu.

Arnold se rodio 10. juna 1886. godine u Vinkovcima. Majka je iz prvog braka dovela dve ćerke. Sa mužem Ignjatom imala je samo Arnolda. Mlađa polusestra je u maju 1941. umrla od kapi, u 63. godini, a starija (65 godina) je 1942. godine ubijena u Staroj Gradiški zajedno sa mužem i ćerkom.

Posle položene mature na klasičnoj gimnaziji (1905.) u Vinkovcima, Arnold završava Medicinski fakultet u Beču. Na praksi je bio prvo u Beču, zatim u Berlinu, a u Drezdenu je specijalizirao akušerstvo. Kao lekar opšte prakse dolazi u Đakovo.

Već 1914. godine dolazi u Zemun za šefa lekara u Okružnoj bolesničkoj blagajni, a istovremeno otvara i privatnu lekarsku praksu.

Bio je oženjen Lujzom, rođenom Erenfrajnd. Prvo im se rodila ćerka Heda (1915.), a zatim sin Teodor (1917).

Dr Šen i njegova žena su se veoma uspešno uključili u društveni život Zemuna. Čak i više od toga. Može se slobodno reći da su oni mnogo doprineli kreiranju kulturnog i umetničkog života Zemuna.

Tako se u kući porodice Šen prvo formirao kamerni kvartet, koji je prerastao u oktet, da bi to konačno dovelo do formiranja Zemunske filharmonije. Ovaj orkestar je vrlo brzo stekao visok renome, tako da su se poznati beogradski dirigenti rado odazivali da diriguju na koncertima. Kao dokaz i priznanje visokog kvaliteta može svedočiti činjenica da je Radio Beograd više puta prenosio koncerte ovog orkestra.

Gospođa Šen je dugo godina bila potpredsednica Crvenog krsta u Zemunu i veoma aktivna kao član uprave u humanitarnoj organizaciji “Milosrđe”. Ali ona je bila posebno zapažena kao glumica–amater. Glumila je u pozorišnim komadima i skečevima na nizu priredaba u korist humanitarnih organizacija. Zanimljivo je pri tome da je mnoge komade režirao dr Šen, a nekoliko pozorišnih komada i skečeva je i napisao.

Lujza Šen je najveći uspeh postigla kao Laura u Krležinoj drami “Agonija”, gde je nastupila sa tadašnjim prvakom drame beogradskog Narodnog pozorišta Aleksandrom Zlatkovićem.

O ovoj predstavi je pisala sa velikim pohvalama i dnevna štampa, tako da je to saznao i sam Krleža. On je molio da se sastane sa Lujzom i do tog susreta je došlo 1932. godine u Zagrebu.

S obzirom na ovakvu aktivnost u javnom i kulturnom životu, razumljivo je da je porodica Šen uživala veliki ugled i da je spadala u zemunsku elitu.

Njihova ćerka Heda se 1935. g. udala za pomorskog oficira Dušana Banovića. Sin Teodor je 1939. g. otišao u Palestinu kao haluc (pionir). O njemu će još biti reči u delu o cionizmu.

Dr A. Šen je već u I svetskom ratu proizveden za sanitetskog oficira, a u kraljevskoj jugoslovenskoj vojsci bio je rezervni sanitetski kapetan prve klase. Kao takav mobilisan je je 4. aprila 1941. godine i upućen za Niš. Tamo je već 9. aprila bio zarobljen od Nemaca. Kao zarobljenik odveden je sa ostalim jugoslovenskim oficirima preko Pirota i Caribroda u Dragoman. Odande je 7. maja 1941. godine uspeo da pobegne i da ilegalno preko Beograda stigne u Zemun.

U Zemunu je odmah dobio žutu traku i zajedno sa jednom grupom Jevreja odveden na prinudni rad. Uskoro se razboleo od trbušnog tifusa. Čim je ozdravio interniran je u jednu kasarnu među bosanske Muslimane, izbeglice, kojih je bilo oko 1700. određen je za suzbijanje pegavog tifusa među njima, jer je bio imun, pošto je već ranije preležao tu bolest.

U jesen 1942. godine, uz pomoć falsifikovanih dokumenata, uspeo se nastaniti u Hrvatskoj Dubici kao lekar zdravstvene stanice. Odande je planirao da pobegne na italijansko okupaciono područje sa ženom i ćerkom.

Međutim, posle godinu dana biva otkriven. Kao lekar – humanista pokušao je da spasava pravoslavno stanovništvo od preteće zaraze. Tako je vakcinu protiv tifusa, određenu za jedno ustaško selo, upotrebio za vakcinaciju Srba. Zato je 1944. uhapšen i odveden u logor Jasenovac i zatvoren u samicu. Međutim, zbog pomanjkanja lekara, odveden je sa još šest kolega u bolnicu u selo Jasenovac. Bolnica je bila ograđena bodljikavom žicom, dakle i tu je bio logoraš. Bolnica je bila evakuisana 8. aprila 1945. sa bolesnicima (ustaše, domobrani, nekoliko civila). Počelo je opšte povlačenje fašista i u tom haosu, dr  Šen je uspeo da pobegne i da stigne do Zagreba, gde se nekoliko dana skrivao kod prijatelja i 8. maja 1945. dočekao je oslobođenje.

Prilikom hapšenja u Dubici, ćerka Heda je pobegla u Zagreb i u jednom podrumu je sa svojom ćerkom preživela rat.

Žena, Lujza, bila je posle muževljevog bekstva  uhapšena. Srećom, imala je uverenje rimokatoličkog župnika da je arijevka, pa je puštena na slobodu. Naravno da posle toga nije htela da reskira da se otkrije njen pravi identitet, pa je pobegla u neko zabačeno selo, i tamo je preživela okupaciju.

Posle oslobođenja ćerka Heda je otišla kod muža u Mesinu u Italiju, a dr Šen se sa ženom vratio u Zemun, gde je ponovo postavljen za šefa lekara u Okružnoj bolesničkoj blagajni.

U decembru 1948. dr Šen se zajedno sa svojom suprugom Lujzom iselio u Izrael. U Izraelu je pored rada u svojoj struci, bio društveno aktivan. Pisao je članke, skečeve i držao predavanja.

Njegova supruga Lujza bila mu je velika pomoć i podrška sve do svoje smrti 1977. godine.

Poslednje decenije života dr Šen je proveo u kibucu Gat, gde je 1986. proslavio svoj stoti rođendan.

Kada je prošao ovaj izuzetan jubilej, dr Arnold Šen je, u krugu porodice svoga sina Tea, izjavio da je dovoljno što je preživeo dva svetska rata i holokaust i da više neće uzimati hranu. Pošto se dosledno držao ove odluke, stavljen je na ishranu pomoću infuzije. Međutim, on je uspeo da prekine dovod infuzije i preminuo je 1987. godine.

Sin, Teo, umro je 13. oktobra 1995. godine u kibucu Gat, a njegova supruga Bilha 1997. god.

Njihova ćerka, Amira, udata Keren, živi i radi u kibucu Mizra.

Sigmund Levi, drvarski trgovac, bio je poreklom iz Češke. Ostao je upamćen kao human i velikodušan čovek. O tome rečito govori sledeći slučaj:

Porodica Levi, koja nije bila u srodstvu sa Sigmundom, doselila se sa petoro dece iz Beograda u Zemun. Sigmund im je poslao puna kola drva besplatno (po sećanju Avrama, jednog od petoro dece, koji je u Izraelu uzeo prezime Dor).

Sigmund je imao četvoro dece, ćerku Elzu i sinove Kurta,Ota i Karla. Kurt je bio lekar i napredan čovek. Od početka ustanka bio je u partizanima. U tzv. Užičkoj Republici bio je šef partizanske bolnice i partizanski ministar zdravlja. Uhvaćen je krajem 1941. i ubijen u beogradskom Gestapou. O njemu su Nemci napisali propagandnu brošuru “Doktor Avram Levi partizanski ministar zdravlja” Ime Kurt su promenili u Avram da bi što više zvučalo jevrejski, a sadržaj ne treba odgonetati. Brošura se čuva u Jevrejskom muzeju u Beogradu.

          Pinter Đurka  je radio kod Polgara. Živeo je u Zemunu sa ženom Lenkom ( bližih podataka za nju nema). Početkom okupacije, njih dvoje je pobeglo u Budimpeštu.

Tamo su živeli do pred kraj rata. Tada je počelo veliko skupljanje Jevreja u Mađarskoj. Kobnoga dana Lenka je izašla u snabdevanje. Igrom slučaja baš toga dana svratila je kod prijateljice i zadržala se u razgovoru. Tako je izbegla hapšenje i ostala živa. Đurka je, međutim, uhvaćen i oteran u logor, gde mu se gubi svaki trag.

          Dr Hinko Urbah je kao nadrabin službovao u Zemunu od 1909. do 1928. godine.

Rođen je u seocetu Moravka, u provinciji Moravska, 1872. godine. Majka je umrla kada je Hinko imao 7 godina. Ocu je ostalo da se brine o četvoro dece. On se ubrzo oženio  udovicom, koja je imala svoje troje dece, a pri tom je prihvatio njen uslov da njegova deca moraju da odu iz njihove kuće. Hinko je prvi napustio roditeljski dom da bi postao obućarski šegrt, a zatim se školovao u hederu, pa u ješivi u Bratislavi, u kojoj je ostao kao vaspitač do svoje 26. godine. Godine 1898. obreo se u Budimpešti, gde je pokušao da se upiše u višu rabinsku školu. Primali su samo kandidate sa završenom maturom. Hinko je morao da nauči mađarski i za tri godine je dospeo do mature. Paralelno s programom više rabinske škole, koji je u ješivi odavno savladao, upisao se na filozofski fakultet Budimpeštanskog univerziteta, na studije uporedne filologije semitskih jezika: hebrejskog, aramejskog, arapskog i perzijskog. Tezu je napisao na latinskom i doktorirao 1904. godine.

Oženio se Sarom, ćerkom svoga profesora Mozesa Feldmana i počeo da traži nameštenje. Brzo mu se ukazala prilika da postane glavni rabin Danske. Nije prihvatio ovo mesto zato što nije hteo da prihvati jedan od uslova koji su mu predočeni. Trebalo je, naime, da blagoslovi mešovite brakove, što je bio običaj u liberalnoj Danskoj.

I tako, umesto da postane državni rabin, on odlazi 1906. u siromašnu tuzlansku jevrejsku opštinu, koja je ukupno brojala 140 duša.

Odande prelazi u Zemun, gde se pastva sastojala od 680 Jevreja. Za vreme Prvog svetskog rata dr  Urbah je bio mobilisan kao austrougarski vojni sveštenik. Posle nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, prima njeno državljanstvo i nastavlja svoje službovanje u Zemunu do 1928. godine.

Ostao je u sećanju kao veliki erudita i kao ličnost koja je bila uvažavana i poštovana, ne samo od Jeverja, nego i od nejevrejske elite. Ivan Brandajz se još kao đak zemunske gimnazije seća kako je dr Urbah redovno šetao sa katoličkim sveštenikom dr Kraljevićem i pravoslavnim popom Gligom Konstantinovićem. U tim šetnjama su vodili učene rasprave i to jednoga dana na grčkom, drugoga na hebrejskom, a trećeg dana na latinskom jeziku. Sva trojica su ispoljavala visok stepen verske tolerancije. Kasnije, dolaskom Hitlera na vlast u Nemačkoj ovi odnosi će se sve više pogoršavati, da bi u toku okupacije dobile otvoren antisemitski pogromaški karakter.

Iz Zemuna, dr Urbah prelazi za nadrabina u Sarajevo, gde će uspešno službovati do okupacije 1941. Uspeo je da se spase preko Italije, gde ostaje do njene kapitulacije, a onda, bežeći pred Nemcima stiže u Švajcarsku. U Lozani deli službu u sinagogi s lokalnim rabinom Šulmanom. Već 1946. godine dolazi za rabina u Zagreb. Odmah po osnivanju države Izrael organizuje Jevreje iseljenike i sam s njima odlazi u novu jevrejsku državu.

Dr Urbah i njegova supruga su smešteni u starački dom u Jerusalimu, gde nisu dugo ostali, jer ih je rodbina pozvala da poslednje godine života provedu u Parizu.

Hinko Urbah i Sara Feldman su imali četvoro dece po imenima: Simon, Tea, Mirjam i Benjamin.

Simon je 1916. umro od španske groznice, a Mirjam 1921. od upale pluća. Bile su to za ono vreme neizlečive bolesti.

Tea je magistrirala germanistiku na Beogradskom univerzitetu. Predavala je u gimnazijama u Smederevskoj Palanci i u Sarajevu. Udala se 1937. za poljskog Jevrejina Iliju Rubinova u Vilni (sada prestonica Litvanije). Oboje su bili u getu i u nemačkim konctracionim logorima u Litvi, Estoniji i Poljskoj. Lea kaže: “Ostali smo čudom u životu”.

Tea je umrla 2006. godine u Varšavi. Radni vek je sa uspehom provela– napisala je nekoliko knjiga.

Sin Benjamin živi u Parizu. Ima 2 sina i 7 unuka. Jedan sin mu je uspešan privrednik u Izraelu. Benjamin je dodvorio svoje roditelje do njihove smrti.

Dr Hinko Urbah umro je 1960. godine u Parizu, godinu dana posle smrti svoje supruge.

          Gabriel Polgar je došao u Zemun u drugoj polovini XIX veka. Rođen je 1853., a umro je 1915. godine. Bio je oženjen Johanom Kački (1854.- 1908.).

Po dolasku u Zemun, zajedno sa Binderom, otvorio je drvaru, koja je poslovala sve do  Drugog svetskog rata.

Gabriel je bio aktivan član jevrejske  zajednice u Zemunu i jedno vreme je bio predsednik Opštine.

Gabriel i Johana su imali tri sina:

Mihael je rođen 1882. a umro je 1923.

Ivan (Janoš) rođen je 1885., bio je inženjer mostogradnje. Okupaciju je proveo u jednom hotelu u Budimpešti. Kada je počelo sakupljanje Jevreja u Mađarskoj pobegao je sa ženom i ćerkom na selo. Po oslobođenju vratio se u Beograd. Godine 1948. iselio se u Izrael, gde je i umro. Njegova ćerka Vanda živi u Beču.

Zoltan Polgar (1883. – 1958.) bio je drvar. Oženio se Anom rođenom Mirmajer ( 1896. – 1979.), Austrijankom, koja je prešla u jevrejsku veru.

Polgarovi su imali imanje kod Bežanijske kose. Na tom imanju su se jedno vreme obučavali za poljoprivredne radove budući halucim (pioniri) koji su se spremali za iseljenje u Palestinu.

Kada su u Zemun počeli pristizati Jevreji emigranti, koji su iz Nemačke i Austrije bežali od nacističkih progona, većina ih je bila smeštena na Polgarovom imanju. Tu im je pored smeštaja obezbeđena  hrana i druge potrebe.

Zoltan i Ana su imali dve ćerke: Liselotu ( 1924.-1957.) i Mihaelu, rođenu 1925. godine, koja sada živi u Beogradu.

Za vreme okupacije Zoltan je ostao u Zemunu. Krio se u Gornjem gradu. Jedno vreme je bio u zatvoru. Pušten je na intervenciju domaćih Nemaca.

Za to vreme, Ana je slobodno živela u svom stanu sa Mihaelom i Liselotom.

Mihaela se 1942. godine u Zagrebu udala za Kazimira Vagnera, koji je kasnije bio u partizanima. Godine 1943. rođen im je sin Tomislav. On živi u Rijeci kao turistički stručnjak u penziji. Ima dva sina i dve ćerke.

         Šarlota Zonenfeld, udata Đerić, rođena je 1926. godine u Zemunu. Njen deda Johan Zonenfeld rođen je 1826. godine, a umro 1890. godine u Zemunu. Baba Rosa, rođena Dojč, rođena je 1846. godine, a umrla je 1926. godine.

Johan i Rosa su imali sedmoro dece:

-                     Johana, udata za Goldštajna, imali su osmoro dece: Greta, Johan, Oto, Elsa, Pera, Kornelija, Aleksander i Franciska.

-                     Samuel, oženjen Olgom Fišer, imali su troje dece: Hilda, Angela i Ivica.

-                     Hajnrih, neoženjen

-                     Paula, neudata

-                     Ludvig, neoženjen

-                     Šarlota, udata za Bertranda Goldštajna, imali su troje dece: Oskar, Eja i Ervin.

-                     Lazar, oženjen Katicom Pačarik, imali jedinicu ćerku Šarlotu.

Od svih članova porodice u Holokaustu su stradali: Samuel, Lazar, Šarlota Goldštajn, Oto, Franciska, Hilda, Angela, Ivica, Eja i Ervin. Od Johanovih unuka je stradalo još četvoro (znaju se imena za Nadin i Elsu, a za jedno muško i jedno žensko dete se imena ne znaju).

Lazar Zonefeld je rođen 25. januara 1873. godine. Bio je jedan od najimućnijih Jevreja u Zemunu. Imao je fabriku alkoholnih pića u delu Zemuna koji se zvao Franctal. Posedovao je ledaru a radio je i sa poznatim pivarom Vajfertom. Posedovao je ceo blok zgrada od dunavskog keja do Žitne pijace.

Lazar se razboleo od dijabetesa, bolest je uzela maha i morali su da mu amputiraju nogu.

Ćerka Šarlota je imala bezbrižno detinjstvo. Nije išla u Jevrejsku osnovnu školu, jer je škola prestala sa radom baš kada je Šarlota dorasla za prvi razred.

Razume se da Šarlota pre Drugog svetskog rata nije oskudevala ni u čemu. Sama se seća da je često koristila fijaker za izlaske ili za odlazak u sinagogu, odnosno Templ, kako su Aškenazi nazivali svoju bogomolju.

Okupacija je prekinula lagodan život. Šarlota se seća da joj je otac Lazar jednom prilikom rekao da je dobro platio domaćem Nemcu Mozeru (inače je ovaj bio poznati proizvođač i trgovac vinom) da ih zaštiti. Mislio je da ih neće proganjati.

Međutim, tog kobnog dana, 27. jula 1942. godine, kada su zemunske Jevreje pokupili za slanje u logor, u povorci prema stanici našli su se i Lazar i Šarlota. Kućna pomocnica Mica je nosila Lazareve stvari, jer on to nije mogao pošto se teško kretao bez jedne noge. Oni su sporije išli, tako da su stigli zadnji do stočnih vagona u koje su ih domaći Nemci u crnim uniformama utovarali. Otac je među poslednjima uguran u vagon, a Šarlota je već bila ubacila svoj kofer i zakoračila prema vratima vagona kada ju je grubo svukao na zemlju jedan od nemačkih policajaca. Tata je video šta se dešava i rekao joj je da ode. Ona mu je proturila svoju fotografiju, a on je prvi put u životu viknuo na nju: Idi! Tada je Šarlota prvi put videla suze u očima svoga oca.

Vratila se kući sa kućnom pomoćnicom i bila je teškom šoku, tako da se narednih 30 dana ne seća šta se događalo. Pošto joj je majka bila Mađarica, primljena je da pohađa gimnaziju.

Policija je više puta zvala učenike iz njenog razreda na saslušanja, tako je i ona nekoliko puta saslušavana. Na tim saslušanjima su je tukli, jer su tražili informacije koje ona nije mogla da da. Verovatno je to bilo u vezi sa aktivnostima narodno-oslobodilačkog pokreta. Ona samo zna da je više dece iz njenog razreda ubijeno.

Pošto im se stan nalazio blizu groblja, Šarlota zna da su na jevrejsko groblje dovozili leševe iz logora Sajmište, među kojima je bilo i polumrtvih zatočenika. Mnogi su usput padali sa kolica koje je vozio neki Roda, tako su ga zvali. On je leševe ostavljao u kapeli Jevrejskog groblja, da bi posle bili bačeni u zajedničku grobnicu. Pričalo se da su okolni stanovnici dolazili u kapelu i da su odnosili one koji su još pokazivali znake života. Zatim su ih odvodili svojim kućama, negovali ih dok se ne oporave da bi mogli da beže dalje.

Zahvaljujući tome što joj je majka bila Mađarica uspela je da izbegne logor i tako je dočekala kraj okupacije.

Šarlota se 1947. godine udala za Predraga Đerića. Imali su dva sina: Zorana, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći i Dragana, koji je takođe umro. Ostala su dva Draganova sina: Dejan i Nemanja, koji su aktivisti u Jevrejskoj opštini Beograd.

Posle rata Šarlota je radila u Zemunskoj gradskoj opštini i jedno vreme bila sekretarica tadašnjeg predsednika opštine Branka Pešića (Pešić je upamćen kao predsednik grada Beograda po mnogim značajnim zdanjima koji su podignuti na njegovu inicijativu). Zatim je bila zaposlena u Vojsci, fabrici ''Galenika'', ''Planumu'' i u Union inženjeringu Beograd. Iz tog preduzeća je 1980. godine otišla u penziju.

Živi sa svojim mužem u Zemunu.

Porodica Šer se doselila u Srem prvom polovinom devetnaestog veka.

Potomci se iz priča starijih sećaju da se kao rodonačelnik porodice pominje Adolf Šer. On je živeo u selu Buđanovci. Nije poznato odakle mu je supruga, niti kada je sklopljen brak. Dostupan je jedino podatak da su imali četiri sina, Filipa, Ferenca, Salamona i Đulu.

Filip Šer je rođen 1856. godine. Kao trgovac je živeo i radio u Novom Sadu i Zagrebu. Okupaciju je dočekao u Novom Sadu. Uspeo je slučajno da izbegne likvidaciju u januaru 1942., ali je sa celom porodicom kasnije transportovan u logor Aušvic. Od petoro dece (Bela, Elza, Nina, Adela, Geza) logor su preživele samo Nina i Adela. Po izlasku iz logora boravile su kod strica Vilima u Zemunu, odakle su otišle u Pariz.

Preživela je i Filipova unuka Gertruda, Gezina ćerka. Ona je bila  u mađarskim logorima, odatle je pobegla i priključila se partizanima.

Ferenc Šer je rođen 1875. godine. Bio je trgovac u Novom Sadu. Ubijen je u raciji januara 1942. Njegov sin jedinac, Oskar, kao rezervni oficir Kraljevske jugoslovenske vojske preživeo je rat u nemačkom zarobljeništvu. Iselio se u Izrael 1946. i tamo je umro sedamdesetih godina prošlog veka.

Đula Šer je rođen 1877. Po nekim saznanjima, on, supruga i njihovo dvoje dece ubijeni su u novosadskoj raciji 21. januara 1942. godine.

Samuel-Solomon-Šer rođen je 1862. godine. Bio je trgovac u Zemunu. Oženio se Reginom Gerber iz Zemuna. Imali su osmoro dece: Vilima, Marka, Adolfa, Filipa, Aleksandra, Margitu, Katicu, Olgu i usvojenu Luciju.

Salamon i Regina su u zoru 27. jula 1942. godine pokupljeni sa ostalim zemunskim Jevrejima. Međutim, zbog njihove starosti su ih izdvojili i proterali u logor na Sajmištu. Regina je umrla na putu za logor, a Salamon je ubijen na Starom sajmištu. Ne zna se gde im je grob.

Sva njihova deca, izuzev Vilima, tragično su završila život.

Marko Šer, rođen 1895. u Kupinovu, bio je činovnik, a bio je zaposlen kod svoga brata Vilima. Nije bio oženjen. Ubijen je januara 1944. u logoru Jasenovac.

Lucija Šer rođena je 1897. u Bonu, u Nemačkoj. Usvojili su je Salamon i Regina, koji su o njoj brinuli kao i svojoj rođenoj deci. Lucija je bila ćerka Bernarda Majera i Amalije, rođene Kaufman. Nije se udavala. Ubijena je novembra 1942. u Jajincima.

Filip Šer rođen je 1901. godine u Kupinovu. Bio je trgovac. Imao je prodavnicu muške galanterije u Gospodskoj ulici (posle ulica Kralja Aleksandra) u Zemunu. Bio je oženjen Malvinom, koja je došla iz unutrašnjosti. Ona je ubijena avgusta 1942. u Jajincima, a Filip je ubijen januara 1944. u Jasenovcu.

Margit Šer rođena je 1903. u Kupinovu. Udala se za Samuela - Salamona Majera iz Zemuna. On je bio činovnik, a ona domaćica. Imali su dvoje dece: Mirka i Dragana. Samuel i sin Dragan ubijeni su u Jasenovcu, a Margita je ubijena avgusta 1942. neposredno po dolasku u logor Staro sajmište.

Mirko je otišao u italijansku okupacionu zonu. Tamo se priključio partizanima i iz rata je izašao sa činom kapetana. Umro je 1946. godine.

Adolf Šer rođen je 1905. u Kupinovu, radio je kao činovnik u Zemunu. Nije bio oženjen. Bavio se aktivno sportom, pa je izvesno vreme bio i golman fudbalskog kluba “Jugoslavija”. Ubijen je novembra 1942. u Jasenovcu.

Olga Šer rođena je 1908. u Kupinovu, domaćica, udala se za Tibora Moizesa iz Novog Sada. Imali su ćerku Juditu. Cela porodica je ubijena tokom racije u januaru 1942. u Novom Sadu.

Katica Šer rođena je 1912. u Kupinovu. Udala se za Miku Dantija, građevinskog inženjera. Nisu imali dece. Katica je 1942. ubijena u Jajincima,  Mika je sa svoja dva brata ubijen u Jasenovcu.

Aleksandar Šer rođen je 1919. u Kupinovu. Zvali su ga Šandor. Bio je činovnik u Zemunu. Aktivno se bavio atletikom. Ubijen je novembra 1942. u logoru Jasenovac.

Vilim Šer rođen je 1893. u Kupinovu. Školovao se u Zemunu i Novom Sadu. Govorio je, kao i sva Salamonova i Reginina deca, nemački, mađarski i srpsko-hrvatski. Vaspitavan je u duhu jevrejske tradicije, tako da je govorio i jidiš.

Vilim je kao najstariji sin nasledio trgovačku radnju u Bežanijskoj ulici u Zemunu. Prodavao je tekstilnu metražnu robu, koju je nabavljao u Grčkoj, Pešti, Beču, Engleskoj i u Italiji. Bio je poznat kao trgovac koji daje robu na veresiju (tj. kredit). Trudio se da ima najkvalitetniju robu i da ni jedna mušterija ne izađe praznih ruku iz radnje.

Oženio se Jelisavetom Kovar, modistkinjom iz Novog Sada. Jelisaveta je prešla u jevrejsku veru i venčanje je obavljeno po jevrejskim propisima. Imali su četvoro dece, Vladimira, Alfonsa, Filipa i Zdenku. Zdenka je umrla još kao beba.

Bila je to dobrostojeća građanska porodica, koja je pružala deci život bez materijalnih problema.

Tridesetih godina XX veka, Vilim je izgradio porodičnu kuću na Kalvariji u Zemunu. U to vreme je kupio i automobil marke “opel”. U ono vreme u Zemunu je bilo veoma malo automobila i njihova pojava na ulicama izazivala je interesovanje prolaznika.

Ugodan porodični život prekinula je okupacija 1941. godine. Vilimu je oduzeta radnja, auto i kuća na Kalvariji. U kuću se uselio neki nemački štab. Jelisaveta je uspela da porodica ostane u podrumskim prostorijama.

Ona je pronašla svoju krštenicu na kojoj je stojalo da je katolik, što je u velikoj meri zaštitilo nju i decu. Vilim se, međutim, skrivao po komšijskim tavanima i podrumima.

Kada su ustaše u zoru 27. jula 1942. kupili Jevreje, nisu ulazili u Vilimovu kuću, jer je u njoj bio nemački štab. Tako je porodica ostala pošteđena.

Posle oslobođenja Vilim se od prvog dana angažovao na obnavljanju rada Jevrejske opštine Zemun. Vilim Šer i Aleksandar Frank su najviše doprineli da se sačine spiskovi odvedenih i ubijenih Jevreja iz cele Jevrejske opštine, tj. i iz sremskih sela koja su pripadala ovoj opštini. Vilim je izvesno vreme obavljao i dužnost predsednika Opštine.

Vilimov hobi bilo je pčelarstvo. Još 1934. godine dobio je srebrnu medalju na Sveslavenskom sajmu, za kvalitet meda. Posle rata, 1945, vratio se svom hobiju, samo mu je pčelarstvo tada bilo jedini izvor prihoda, kojim je izdržavao porodicu.

Njegov sin Filip, koji je rođen 1931. u Zemunu, školovao se u Beogradu i u SAD. Doktor je tehničkih nauka. Posle studija radio je na Kosovu, u Rudarskom institutu u Beogradu i u “Energoprojektu”. Šezdesetih godina XX veka otišao je u ekonomsku emigraciju. Radio je u Zambiji, Nigeriji i u još nekim afričkim zemljama. Prešao je u Španiju, gde se za stalno naselio. Filip ima dva sina: Vilim je diplomirani inžinjer rudarstva, oženjen je i ima troje dece (Sašu, Lea i Adama). Živi i radi u Južnoafričkoj republici; David studira u Španiji i Italiji.

Drugi Vilimov sin Alfons školovao se u Zemunu i Beogradu. Kao brodograđevinski tehničar bio je na specijalizaciji u Holandiji. Radio je u Brodogradilištu Beograd. Živi sa suprugom u porodičnoj kući na Kalvariji u Zemunu. Ćerka Milica (1952.) je mašinski inženjer, a sin Marko (1957.) diplomirani veterinar. Marko je aktivan u JO Zemun i u Savezu JO.

Treći Vilimov sin Vladimir rođen je 1936. u Zemunu. Školovao se u svom rodnom gradu i Beogradu. Diplomirani je inženjer metalurgije. Radio je kao uspešan privrednik u IMT-u, u FOB-u, MINEL-u i PKB-u. Živi u porodičnoj kući na Kalvariji. Njegov sin jedinac, Filip (1965) živi i radi u Beogradu kao doktor medicinskih nauka.

Vladimir je bio dugogodišnji predsednik IO Zemun. On je doprineo revitalizaciji ove jevrejske opštine.

          Margareta – Greta Koristka rodjena je 1918. godine u Zemunu.

Pradeda Isak Šrajber doselio se u Zemun u drugoj polovini XIX veka. Gretin deda Adolf  Šrajber rođen je u Zemunu i bio je oženjen Jozefinom Benvenisti  iz Beča,  ćerkom Jakoba Benvenistija.

Adolf je bio žitarski trgovac. Njegova ćerka, Franciska – Fani Šrajber rođena je 1882. godine.

Franciska je redovno odlazila u apoteku Benka Štrajma i tamo je upoznala studenta farmacije Franca  Koristku. Odlučili su da se venčaju, ali ih u katoličkoj crkvi nisu hteli primiti. Proglasili su se evangelicima  i zaključili građanski brak u Pančevu. Pred kraj Prvog svetskog rata Franc je  dobio prekomandu u Austrougarskoj vojsci. Franciska je dobila obaveštenje da se Franc vodi kao nestao nestao na frontu. Otada mu se gubi svaki trag.

Imali su tri ćerke:

Valerija je rođena 1912. godine u Zemunu. Bila je udata  za Popović Miodraga – Mileta. Njihov sin je  Vladica Popović, poznati futbaler, a kasnije trener. Ćeka Vukica je bila udata za režisera Batu Stojanovića, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Njihov sin je Radomir Stojanović.    

Feodora je rođena 1915. godine u Zemunu. Bila je udata za inženjera  Raca Kamenka. Imaju dva sina: Branka, koji živi u Beogradu i Nenada, koji živi u Parizu. Feodora je umrla 1998. godine.

Margareta – Greta  rođena je 1918. godine u Zemunu. Išla je u Osnovnu jevrejsku školu i seća se učitelja Isidora Grinfelda i učiteljice Edite Centner. Seća se kako je učiteljica bila stroga i da je često delila packe lenjirom ( udaranje po dlanovima ). Greta je jednom dobila packe iako nije ništa skrivila. Iz tog perioda se seća jedne Poljakinje po imenu Marekova. Kad se Greta vraćala iz škole ova je išla za njom i dovikivala joj «Čifutka» ( pogrdan izraz za Jevreje ). Ne bismo ovu epizodu ni spominjali da se kasnije Marekova nije pojavila u ulozi potkazivača.

Greta je posle osnovne škole završila Državnu trgovačku akademiju u Zemunu.

Pre Drugog svetskog rata Greta je bila zaposlena kao računovođa u ispostavi Svilare iz Osijeka. Dolaskom okupacije Svilara je prestala sa radom. Svi zaposleni su dobili šestomesečnu platu. Gretu su izbacili iz spiska i nije ništa dobila. Ostala je bez sredstava  za život. Pored toga je za nju i njenu majku uveden karton u policiji i tamo su se morali redovno javljati.

Jednom je sa svojom prijateljicom Marijanom Leon ( udata Eberle )  sedela u poslastičarnici ''Glumac''. Za drugim stolom su sedeli  Retl, šef zemunske policije i Marekova, Poljakinja koju smo ranije spomenuli. Bilo je očigledno da Retl pita Marekovu ko je za drugim stolom. Ona se nagnula prema njemu i nešto mu šaputala. Bilo je jasno da govori o Greti, jer je ukazivala na nju. Greta i Marijana su brzo napustile poslastičarnu i na tom se završio taj neugodni susret.

Nekoliko dana kasnije došla je komšinica Perić i donela joj jedan formular. Nagovorila ju je da u odgovarajuću rubriku unese da je čista arijevka. Odmah posle toga dobila  je posao u fabrici aviona ''Ikarus''. Ta fabrika je pripadala pola Nemcima  i  pola Hrvatima. Neposredni šef je bio Spitz, a iznad njega je bio neki Gludovac. Posle devet meseci rada u ''Ikarusu'' tražili su od Grete da donese dokumenta o njenom ocu. To je dobro prošlo, jer je otac bio iz Češke, tj. nije bio Jevrejin. Kratko vreme zatim tražili su i dokumenta za majku. Nadležna službenica, koja je bila ljubavnica Gretinog porodičnog prijatelja rekla je da  ne mora ništa da donese. Tko je Greta nastavila rad u ''Ikarusu'' sve dok u jednoj raciji nije privedena u Ortskommandaturu. Pitali su je gde radi  i kada je ona rekla da je zaposlena u ''Ikarusu'',  Nemci su odmah nazvali fabriku, odakle je potvrđeno da je to tačno, pa su je pustili. Međutim, tako je u ''Ikarusu'' otkriveno njeno jevrejsko poreklo i već sutradan  ju je pozvao šef Gludovac i momentalno je izbacio iz fabrike.

Istoga dana uveče, u Gretin stan je došao Špic i rekao joj da ni slučjno ne prenoći u njenom stanu i da se za stalno negde skloni.

Tada je Špic ispričao da je on radio kod jednog Jevrejina u Banatu. Taj Jevrejin je prema njemu, kao  i  prema drugim nameštenicima bio veoma velikodušan. On im je pomagao ako bi zapali u neke teškoće. Posebno se sećao da ih je gazda za sve jevrejske praznike uvek pozivao za porodičnu trpezu.

Špic je rekao da je znao za Gretino poreklo, ali se pravio da ne zna, a da ovo čini iz zahvalnosti prema nekadašnjem poslodavcu, Jevrejinu.

Greta je iste večeri otišla kod porodice Nedić, koja je imala radionicu za proizvodnju soda vode. Lepo su je primili, ali je tu ostala samo nekoliko dana. Došla joj je sestra Feodora, pa joj je rekla da traži propusnicu za Beograd, da bi tamo otišla kod sestre Valerije. Uspela je da dobije dozvolu za odlazak u Beograd, ali bez prava povratka u Zemun. Kasnije je saznala da je službenik koji joj je izdao dozvolu bio pripadnik Narodno – oslobodilačkog  pokreta. Nije hteo da ugrozi svoju bezbednost ako bi se Greta vratila.

Izvesno vreme je boravila kod sestre, a onda je prešla kod Milene  koja je bila udata za Rudi Štajna. To je bio težak period, jer nisu imali od čega da žive. Onda je Milena našla neke abonirce za hranu, koju je ona spremala. Pa su tako Milena i Greta dočekale kraj rata. Rudi je bio u nemačkom zarobljeništvu kao pripadnik Kraljevske jugoslovenske vojske i tako je preživeo rat. Vratio se u Beograd 1945. godine, a 1948. godine Rudi  i Milena otišli su u Izrael. Rudi je dobio rak, bio je na operaciji  u SAD, ali je ubrzo umro. Milena je do svoje smrti ostala u Izraelu.

Greta je ostala u Štajnovom stanu u Beogradu u koji su doseljeni i sustanari. Posle izvesnog vremena dobila je drugi stan u kojem i sada živi.

Greta se 1946. g. udala za Dobricu – Vida  Misaljevića. Brak je trajao svega 6 meseci, pa su se sporazumno rastali. Posle toga, Greta je odlučila da se iseli u Izrael. Zato se formalno udala za Isaka Levija iz Sarajeva, s kojim je zajedno radila u Elektroprivredi. Pred odlazak u Izrael se predomislila i taj brak je razveden.

Greta je bila dugogodišnji aktivista Crvenog krsta. Do odlaska u penziju radila je u Statistici, Elektroprivredi, Sudskoj arbitraži i u Drugom opštinskom sudu. Bila je preko 2o godina sudija porotnik u Palati pravde.

Sada živi u Beogradu.

Isidor Švajcer, došao u Jevrejsku opštinu Zemun početkom dvadesetih godina prošlog veka (XX). Rođen je 1891. godine u selu Matra Sele, okrug Lerinc u Mađarskoj. Imao je više braće i sestara.

Isidor je izučio rezbarski zanat. Bio je izuzetan majstor. Zemunski stolari su sa velikim poverenjem koristili njegove usluge, jer su njegovi radovi ličili na umetnička dela. To mu je spaslo život, jer su ga fašistički funkcioneri zadržali u Zemunu, da za njih radi duborez. Tako je preživeo okupaciju.

Još u Kuli, gde je kao drvorezac radio pre preseljenja u Zemun, upoznao je Mariju rođenu Rebštok (rođena u Kuli 1892.) sa kojom se venčao. Imali su samo jednu ćerku, Margitu, rođenu 1919. u Kuli.

Margita je odrasla u Zemunu i tu se 1938. godine udala za mornaričkog oficira, Zvonimira Horvata. Iz tog braka rođeno je dvoje dece. Nikola, mlađe dete, rođen je 1941., a Aleksandra je rođena 1940. godine u Zemunu.

Aleksandra Horvat se venčala sa Ivanom Klajnom. Ivanov deda, Samuel Klajn, bio je rodom iz Ungvara u Mađarskoj. U tamošnjoj Jevrejskoj školi predavao je hebrejski jezik. Negde 1890. doselio se u Vukovar i otvorio prodavnicu pamučnih proizvoda. Oženio se Sofijom rođenom Grin, koja je bila poreklom iz Slavonije. Imali su dva sina i tri ćerke. Stariji sin, Rihard, poginuo je u Prvom svetskom ratu.

Mlađi sin, Hugo Klajn, rođen je 1894. u Vukovaru. U Beču je završio medicinske studije. Godine 1919. doselio se u Beograd, kao jedan od prvih psihoanalitičara u Srbiji. Pisao je stručne i popularne publikacije iz oblasti psihoanalize i bio cenjen kao vrhunski stručnjak u toj oblasti.

U godinama Drugog svetskog rata krio se pod lažnim imenom u Beogradu i tako je preživeo okupaciju. Njegov otac i tri sestre ubijeni su u Jasenovcu, tj. Staroj Gradiški.

Hugo Klajn se posle rata posvetio pozorištu, za koje je oduvek pokazivao veliko interesovanje i ljubav.

Hugo se 1936. godine oženio Stanom Đurić, pijanistkinjom i muzikologom. Njihov jedini sin Ivan rođen je 1937, redovan je profesor Filološkog fakulteta i redovni član SANU. Sa Aleksandrom Horvat ima jednog sina, Olivera, rođenog 1976. godine.

Porodica Semnic naselila se u Zemun krajem devetnaestog veka.

Herman i Hermina Semnic su došli iz Almaša. Imali su šestoricu sinova. Sinovi Zigmund - “Žiga” i Ignjac - “Naci” bili su poznati proizvođači sapuna u Zemunu. Albert je takođe ostao u Zemunu, dok su dva brata otišla u Zagreb, a jedan u Suboticu.

Albert, jedan od sinova, rođen je 1877. u Almašu. Završio je školu u Zemunu i jedno vreme je radio kao bankarski činovnik, a zatim kao zastupnik jedne velike štamparije.

Albert se oženio  Zemunkom Irmom Bilic, ćerkom Bernarda i Elze.

Imali su šestoro dece: Greta, Judit, Lea, Rikard, Gideon i Danilo.

Greta je rođena 1909. u Zemunu. Bila je aktivna u sportskom društvu “Hakoah” (hazena). Posle prelaska cele porodice u Beograd, 1928. godine, učlanila se u sportski klub “Jugoslavija” i kao vrstan igrač hazene ušla je u reprezentaciju. Okupaciju je preživela jer je bila u mešovitom braku.  Promenila je ime u Mira, a po mužu je Popović. Naravno da je živela u stalnom strahu da je kvislinške vlasti ne uhvate i oteraju u logor. Iz tog vremena joj se urezao u pamćenje sledeći događaj:

Krajem 1941. godine izašla je da nešto kupi. Na sebi je preko kostima imala kišni mantil. Na ulici je srela Antona Junga, koji je bio porodični prijatelj i kolega sa posla. Taj veliki “prijatelj” ju je odmah upitao “da li znaš da treba da se prijaviš?” i čak joj je rekao i u kojoj zgradi se vrši obavezna prijava Jevreja. Na to mu je Greta odgovorila: “Znam, i već imam žutu traku!”

Srećom, bilo je i pravih humanista. Tako se Lea, koja je bila sekretarica u firmi “Pokorny” (likeri), udala i to u jesen 1941. za Milana Stepanovića. Venčanje je obavio pop u Vaznesenskoj crkvi, iako su vlasti to zabranjivale i strogo kažnjavale. Milan je odveo Leu u Donja Crnuća, rodno selo, i ona je tamo preživela rat.

Danila Semnica je primila porodica Radovana Đokovića i on je preživeo okupaciju pod imenom Danilo Simić. Nije zaboravio svoje dobročinitelje i 1985. godine doveo je Radovana u Jerusalim, gde mu je u “Jad vašemu” svečano uručena medalja pravednika. Danilo se još 1948. godine uselio u Izrael sa bratom Rikardom. Rikard je preživeo rat u nemačkom zarobljeništvu. U Izraelu je radio u Ministarstvu trgovine. Umro je 1976. godine. Danilo živi u Jerusalimu kao penzioner.

Gideon Semnic je izučio stolarski zanat u Zagrebu. Kada je izbio rat pobegao je iz Zagreba. Na putu prema italijanskoj zoni predomislio se, jer nije znao ništa o svojima u Beogradu. Hteo je da se vrati preko Zagreba u Beograd. Negde kod Nove Gradiške su ga uhvatili i ubili.

Judita je bila veoma aktivna cionistkinja, koja se sa oduševljenjem spremala za odlazak u Palestinu. Negde krajem 1940. ili početkom 1941. godine otišla je preko Turske u Palestinu u kibuc “Šar Hamakim”.

Dok je živeo u Zemunu, Albert Semnic je bio omiljen među Jevrejima, ali i među ostalim građanima. Bio je vedra duha i rado viđen u svakom društvu. Ostao je upamćen po svojoj pesmi “Malo šetnje kroz Zemun”, koja se nalazi u poglavlju ove hronike “Period između dva svetska rata”.

Bila je to, manje-više, tipična zemunska jevrejska porodica, koja je očuvala tradicionalistički odnos prema jevrejstvu. To znači da su slavili praznike, da se uglavnom na praznike išlo u sinagogu, da su deca išla u Jevrejsku školu, ali istovremeno nisu bili preterano religiozni. O tome govori i sledeći događaj kojeg se seća Greta.

Irma Semnic, njena majka, veoma je retko išla u sinagogu. Kada ju je jedna poznanica upitala zašto tako retko dolazi u hram, Irma je odgovorila:

- Draga moja, svakoj čestitoj porodici je kuća hram, pa se i kod kuće mogu isto tako moliti kao i u Sinagogi.

Godine 1941. Albert Semnic je među prvima bio utrpan u kamion, kojim su Nedićeve vlasti kupile beogradske Jevreje za logor. Albert je uspeo da iskoči iz kamiona i da za kratko vreme ostane na slobodi. Međutim, ubrzo je ponovo uhvaćen i ubijen.

Nije preterano reći da je Zemun grad u kome je ugrađen jedan od kamena temeljaca cionističkom pokretu. U ovom gradu je živeo i delovao pola veka (1825–1874) jedan od značajnih preteča cionističkog pokreta, rabi Jehuda ben Šlomo Haj Alkalaj.

Jehudin otac, Šlomo Haj ben Moše Alkalaj preselio se iz Soluna u Sarajevo, gde se rodio Jehuda 1793. godine. U Zemunu je bio rabin i za sefarde i za aškenaze, jer je tada postojala jedinstvena Jevrejska opština.

Njegov uticaj se širio daleko van granica Austrougarske, jer se njegova delatnost nije ograničavala samo na verski domen. Sarađivao je sa pretečama cionizma Kališerom i Natanekom.

Dela, koja je celog života neumorno pisao, ukazuju na njegovo vizionarstvo i optimistički realizam. Poznavao je dušu svoga naroda i otvoreno je govorio kako o dobrim, tako i o negativnim osobitostima Jevreja.

Jehuda Haj Alkalaj objavio je 53 knjige i publikacije. Prve dve knjige pisao je na ladinu, a ostale na hebrejskom. Nekoliko prvih je štampao u Knjaževskoj štampariji u Beogradu, a ostale u Budimpešti, Beču, Lajpcigu, Londonu, Amsterdamu, pa čak i u Bombaju. Sarađivao je u svim vodećim jevrejskim časopisima svog vremena. Bio je poznat daleko izvan naših zemalja, uglavnom kao ideolog novih strujanja u jevrejstvu. Direktan je preteča cionističke ideje da Jevreji moraju organizovati pokret za obnavljanje svoje domovine u Erec Izraelu. Pisao je o političkom preporodu jevrejstva, koji donosi versku, ekonomsku, moralnu i jezičku obnovu. Zagovarao je povratak hebrejskog kao govornog jezika Jevreja. Glavna dela su prevedena na engleski, i doživela su više izdanja.

Alkalaj je 1864. godine, između ostalog, pisao:

“Naša sveta zemlja biće zemlja slobode; slobodni će biti svi stanovnici, bez obzira na veru i narodnost”.

Znao je da se mir ne postiže lako. Isticao je da su mnogi narodi pokušali da izmene svet i uspostave trajan mir, ali da im to nije uspelo. On je ipak verovao da će baš iz Ciona opet poteći ta ideja.

Predvideo je da će u budućoj državi postojati političke stranke različitih pogleda na svet, i da nije mogućno da svi Jevreji imaju ista shvatanja. Zagovarao je jedinstvo naroda, ali nije živeo u zabludi. Pisao je: “Lakše je pomiriti dve države, nego dva Jevrejina!” Zato se zalagao da prvo zavlada mir i bratstvo među samim Jevrejima i da se više ne određuju kao Aškenazi, Sefardi, Poljaci, Zapadnjaci ili Mađari.

Bio je i osnivač organizacije A.I.U. u Parizu (Alliance Israélite Universelle) koja je doduše bila kratkog veka, ali on nije odustajao od ideja povratka Jevreja u svoju staru postojbinu. Preduzimao je niz propagandnih putovanja po Evropi i izjašnjavao se protiv odlaska Jevreja u Ameriku, zalažući se neprekidno za odlazak u Palestinu. Posle dugogodišnjeg delovanja, koje je dalo veoma male rezultate, hteo je i sopstvenim primerom da pokaže ispravnost svojih ideja, te se preselio u Jerusalim. I odatle je odlazio na propagandna putovanja, pa je jednom prilikom posetio i Zemun.

Aladar Polak, pseudonim Radala, rođen je u Zemunu 1890. godine iz braka Filipa Polaka i Fani Hercl. Njen otac je bio rođeni brat oca Teodora Hercla. Aladar je gimnaziju završio u Zemunu, a prava u Zagrebu. Već kao gimnazijalac u 16. godini piše pod pseudonimom Radala. Pod istim pseudonimom piše u bečkoj štampi dopise iz Zemuna. Pisao je pesme i prozu, a prevodio je i dela Maksa Nordauna, poznatog socijalističkog mislioca i cioniste.

Kao oduševljeni cionista zalagao se za aktivan i borbeni odnos Jevreja, a protiv fatalističkog prepuštanja  sudbini. Duboko je saosećao u tragedijama Jevreja koje su se baš u njegovo vreme događale. Očigledno ogorčen posledicama pogroma u Rusiji, piše pesmu iz koje navodimo dve poslednje strofe:

Nažalost, umno delovanje ovog vrsnog intelektualca prekinuto je njegovom preranom smrću. Umro je u 25. godini života.

Stoga, narode, uvidi opasnost
koja ti dnevno preti sa svih strana
samo TI SAM možeš sebi da pomogneš
ako ti uzbukti stara snaga!
Nemoj čekati “belog magarca” (Mesiju)
skoči na noge ne malaksaj;
Teodor ti je jednom ukazao na put
koji te iz mraka vodi u svetlo.
Probudi se, narode moj, pa se opaši:
Seti se odvažnosti svojih predaka:
Ne savij leđa, ne saginji se
nikada više neprijatelju
koji želi da te udari.
Probudi se, narode moj
i hvataj se mača
i nikada ne podnosi mirno nepravdu.

Preuzeto iz knjige ''Jevrejska zajednica u Zemunu 1739 – 1945'' autora Danila Fogela