Nemačka okupaciona vojska ušla je 12. aprila 1941. godine u Zemun. Iako je Zemun potpadao pod tzv. Nezavisnu državu Hrvatsku sve do oktobra 1941., Nemci su potpuno preuzeli vlast. Nemačke trupe i Gestapo (Geheime Staatspolizei) ostvarivali su tesnu saradnju sa domaćim Nemcima (Volksdeutscher), koji su uglavnom nastanjivali deo Zemuna poznat pod imenom Franctal. Većina domaćih Nemaca, kojih je tada u Zemunu bilo oko 10.000, aktivno i organizovano se spremala za dolazak Nemačke vojske, koju su i dočekali kao svoje oslobodioce.

Većina građana Zemuna, naročito sprske, ali i drugih nacionalnosti, uključujući, naravno, i Jevreje, sa zebnjom i strahom su gledali nemačke vojnike kako marširaju njihovim gradom.

Od ovoga dana počinju stradanja i uništavanje jeverjske zajednice u Zemunu.

Zloglasni nacistički “Bekanntmachung” (objave) stavili su praktično zemunske Jevreje van zakona. Jedna za drugom dolazile su naredbe o zabranama i obavezama za Jevreje.

Već 14. aprila 1941. bile su istaknute plakate kojima se, pod pretnjom smrtne kazne, pozivaju Jevreji (muškarci od 15 do 60, a žene od 15 do 40 godina) da se 16. aprila jave u Policijsku upravu (Polizeiamt), radi utvrđivanja njihove sposobnosti za fizički rad.

Istovremeno je na svim javnim mestima istaknuto Saopštenje (Bekanntmachung) o merama zabrane i obaveza za sve Jevreje u Zemunu.

Po sećanju preživelih Jevreja, ove mere su bile sledeće:

– Jevreji moraju na rukavu da nose žutu traku sa natpisom “Jude”;

– zabranjen je Jevrejima pristup i ulazak na sva javna mesta (park, bioskop, javno kupatilo, kafana, javni prevoz itd);

– zabranjuje im se pohađanje škole;

– zabranjen im je izlaz na ulicu nedeljom;

– zabranjeno je da izlaze iz kuće od 20 časova uveče do 5 časova ujutro;

– zabranjeno je okupljanje grupe veće od pet lica (to je značilo da se legalno ne može okupiti minjan za molitvu, tj. deset verski punoletnih muškaraca);

– uvodi se obavezan prinudni rad za Jevreje;

– zabranjuje se svaka privredna delatnost Jevrejima.

Iako nije bilo javne objave, započeto je sistematsko izbacivanje Jevreja iz njihovih kuća i iz boljih stanova.

Sve ove mere bilo je moguće tako brzo i efikasno sprovoditi zahvajljujući svesrdnoj saradnji domaćih Nemaca, koji su se još ranije pobrinuli da obezbede evidenciju zemunskih Jevreja, kao i sve neophodne podatake. Sem toga, služili su kao vodiči kroz grad, koji su kao meštani dobro poznavali. Njihova policija u crnim uniformama je sa nemačkom policijom i vojskom isterivala Jevreje iz kuća i stanova, vršila hapšenja i tome slično.

Vrlo brzo je izvršena konfiskacija fabrika, trgovačkih radnji, zanatskih radionica, lokala i kancelarija koje su bile u vlasništvu zemunskih Jevreja.

Iako Jevreji nisu bili sabijeni i ograđeni u jednom delu Zemuna, oni su objektivno živeli u uslovima geta. Dovedeni su u veoma tešku materijalnu situaciju, u kojoj je svaki dan predstavljao mučnu borbu za preživljavanje, za očuvanje golog biološkog opstanka.

Svakodnevni prinudni rad otežavao je još više mogućnost da se ostvare bilo kakvi prihodi, da bi se prehranile sopstvene porodice. Prinudni rad je po pravilu trajao 12 sati dnevno, a hranu je morao svako za sebe da obezbeđuje. Jevreji su radili na više mesta, ali skoro isključivo za Nemačku vojsku (Deutsche Wehrmacht). Po izjavama preživelih Jevreja, koji su bili terani na prinudni rad, to su bila sledeća mesta:

Na dunavskom keju vršen je utovar u šlepove. Burad sa naftom su prvo morala biti istovarena iz kamiona, a onda su pomoću čeličnih užadi spuštana u utrobu šlepa. Pošto nije moglo biti govora o nekim zaštitnim sredstvima, kao što su na primer rukavice, svi su Jevreji na ovom prinudnom radu imali krvave ruke od plikova. Nadzor su vršili nemački vojnici, koji su veoma grubo terali ljude da brže rade, uz po koji udarac i pogrdne nazive, kao što su: “Du Saujude!” ili “Stinkende Saujuden!” i sl.

Zemunski Magistrat je preuzeo štab neke jedinice nemačke vojske. Grupa Jevreja koja je bila određena za rad u toj zgradi morala je prenositi nameštaj iz kancelarije u kancelariju i sa jednog sprata na drugi. Rad je bio težak zato što nemački stražari nisu dozvoljavali da jedan komad nameštaja prenosi više od dva čoveka. Tu je bilo dosta veoma teškog masivnog hrastovog nameštaja, koji ni četvorica ne bi lako nosili. Ovaj rad je takođe bio praćen požurivanjem uz pogrdne izraze. Međutim, najteži rad je bio ribanje podova. Podovi u Magistratu su decenijama mazani mašinskim uljem, pa su se crneli kao ugalj. Nemački stražari su terali grupu Jevreja da oribaju podove tako da se žute, kao prirodno drvo. Prvo su podove ribali četkom i nekom sapunicom, ali to nije dalo nikakve rezultate. Onda su ih terali da ribaju podove čistom masnom sodom. Podovi su postali sivi, a ruke i kolena onih koji su ih ribali bili su u živim ranama.

Slika je načinjena prilikom okupljanja Jevreja za prinudni rad, negde u junu 1941. godine. Po licima se vidi da su to bili počeci proganjanja, kada se činilo da je to situacija koja će brzo proći. Niko u fizičkom radu nije video neku tragediju. U početku su Jevreje na prinudnom radu čuvali obični nemački vojnici, među kojima je bilo pojedinaca koji su čak sažaljevali Jevreje.

Zgrada Poljoprivrednog fakulteta pretvorena je u kasarnu nemačkih inženjerskih jedinica. Ova jedinica je popravljala železnički most preko Save. Grupa Jevreja koja je ovde bila raspoređena morala je čistiti zgradu, ribati podove u hodnicima i sobama. I ovde se ispoljila nehumanost nemačkih stražara. Oni su terali ovu grupu da golim rukama odgušuje fekalije iz klozeta, uz dobacivanje pogrdnih izraza na račun Jevreja.

Slagalište topovskih granata bivše Jugoslovenske vojske preuzela je Nemačka vojska. Grupa Jevreja upućena na prinudni rad na ovo stovarište trpela je manje šikaniranja nego na prethodnim mestima. Međutim, fizički rad je ovde bio veoma naporan. Slagalište se nalazilo na ogromnoj poljani u blizini Laudonovog šanca. Tu se nalazilo mnogo sanduka, u kojima je bilo pakovano po tri granate. Svaki sanduk je težio preko 50 kg. Od tih sanduka su ređani stokovi od oko tri metra visine. Pored teškog fizičkog rada, nevolja je bila i u tome, što je slagalište bilo pod otvorenim nebom, pa kada je padala kiša, moralo se raditi u blatu i u vlažnoj odeći. Kada su napravljeni dugački i visoki stokovi ovih sanduka, počeli su dolaziti kamioni nemačke vojske, pa su sve te granate tovarene i odvožene.

Na železničkoj stanici Zemun–Novi Grad je grupa Jevreja iz vagona istovarivala bale sena i slame, a zatim ih utovarivala u nemačke kamione za neku vojnu jedinicu na Dedinju u Beogradu. Ovde su nadzor vršili vojnici iz Sudeta i verovatno zato na ovom prinudnom radu nije bilo požurivanja, pogrdnih izraza ili bilo koje vrste šikaniranja. Kada su o čovečnim postupcima ovih nemačkih vojnika pričali Jevreji koji su radili na stanici Zemun–Novi Grad, Jevreji na drugim radilištima su im zavideli i prosto nisu mogli da veruju da se i to u onim teškim ratnim vremenima događa.

Glavno sanitetsko slagalište kraljevske jugoslovenske vojske, sa kompletnim sanitetskim materijalom i medicinskim aparatima i opremom, preuzela je nemačka vojska. I ovde, kao uostalom i na svim radilištima za prinudni rad, radno vreme je iznosilo 12 časova dnevno. Ovde je radila nešto brojnija grupa Jevreja, jer je slagalište bilo veoma veliko, a trebalo je na određeni način izvršiti sortiranje materijala, koje su posle utovarivao u kamione i, koliko se moglo saznati, bio kasnije transportovan za Grčku i Kipar. Izuzetak je bio posle sabotaže u Smederevu. Tada se radilo na utovaru sanitetskog materijala i noću, jer su velike količine transportovane u Smederevo. Nadzor nad radom vršili su nemački vojnici. Među njima je bilo humanih ljudi, koji su pokušavali da nas poštede prekomerno teškog rada. Preživeli se sećaju da se među njima isticao nemački vojnik po prezimenu Jager, koji je sam pričao da je iz Frankfurta. Međutim, među stražarima je bilo i pojedinih sadista, koji su koristili svaku priliku da se izderu na nekog Jevrejina ili da ga udare kundakom. Ipak se većina stražara zadovoljavala time da jevrejske radnike požuruje i naziva raznim pogrdnim imenima.

Utovar na železničkoj stanici Zemun je po pravilu spadao u lakše poslove koje su obavljale grupe Jevreja na prinudnom radu. Nemački vojnici su kupili sve i svašta i slali u Nemačku. Između ostalog, jednom su tovarene neke velike pletene korpe sa konjskom dlakom (Rosshaar). Međutim, za ovu grupu Jevreja bilo je vrlo teških dana. Tako su iz fabrike motora “Ikarus” kamionima stigli avionski motori teški više stotina kilograma. Zbog malog obima motora nije bilo moguće angažovati dovoljan broj ljudi za podizanje ovolikog tereta, a nikakvih pomoćnih sredstava nije bilo. Nemački stražari se na to nisu obazirali, nego su nemilice terali ove radnike uz obavezne pogrdne izraze. Posle velikih napora i muka ovi motori su utovareni.

Jednog dana je odvojena grupa od šest Jevreja, kojima je naređeno da se popnu u nemački vojni kamion, da spuste ciradu i da ne gledaju kuda se voze. Ipak su pojedini virili i na svoj užas videli da kamion ide prema logoru “Staro sajmište”. Kada je kamion prošao kroz logorsku kapiju, nekoliko starijih Jevreja u kamionu počeli su u očajanju da se naglas mole. Međutim, kamion je prošao kroz logor i nastavio do Beograda. Tamo je utovarena neka roba, posle čega je ova grupa vraćena na zemunsku železničku stanicu. Danima se nisu mogli povratiti od prizora koje su samo nakratko videli na “Starom sajmištu” i od straha da ne budu ostavljeni u tom paklu.

Vojna pekara u bivšoj policijskoj školi bila je istovremeno i slagalište raznovrsne hrane za vojsku. Tu je radila grupa Jevreja na tovarenju hrane na vojne kamione. Grubi postupci, psovke i pogrdni izrazi su bili stalno prisutni uz težak fizički rad. Najteže je bilo nositi džakove s brašnom, koji su težili 85 kg. Stražari nisu dozvoljavali da jedan džak nosi više od jedne osobe. Skoro svi koji su nosili ove džakove bili su lakši nego sadržaj džaka. Stražari su posebno uživali da požuruju čoveka kada nosi džak uz stepenice upinjući i poslednju snagu. Jedna grupa je bila raspoređena na čišćenje smrznutog kupusa, kojeg je bilo u vagonskim količinama. Svi su dobili promrzline, koje su vukli nedeljama.

Stovarište benzina bivše jugoslovenske avijacije, koje je bilo ukopano kod Laudonovog šanca u Zemunu, preuzela je nemačka vojska. I za ovu grupu Jevreja prinudni rad je trajao 12 časova dnevno. Rad se sastojao u sortiranju buradi sa benzinom i nekim sličnim gorivima, koja su tokom dana tovarena na nemačke vojne kamione. I ovde je rad bio praćen šikaniranjem. Vršeni su strogi pretresi, naročito je bilo zabranjeno imati upaljač ili šibice, što je u ovakvom stovarištu normalno. Ovi pretresi su pokazivali njihov strah da ova grupa Jevreja na prinudnom radu ne izvrši neku diverziju. Međutim, nemački vojnici se nisu pridržavali ovih mera bezbednosti, jer su u blizini ulaza u stovarište pušili.

Ovo stovarište benzina, zemunski aerodrom i nekoliko drugih objekata zaposeli su domaći Nemci, još pre ulaska delova Osme nemačke tenkovske divizije u Zemun. Pod rukovodstvom Frica Runickog organizovalo se oko dvesta zemunskih Nemaca, koji su sprečili jedinice bivše jugoslovenske vojske da miniraju i dignu u vazduh aerodrom i druge objekte. U tim akcijama ova grupa obučena u crne uniforme sa kukastim krstom na rukavu, između ostalog, sačuvala je za Wehrmacht oko 750 cisterni benzina.

Konjička škola Kraljevske jugoslovenske vojske pretvorena je u konjsku bolnicu nemačke vojske (Pferdelazarett). Ovde je bila raspoređena veća grupa Jevreja na prinudni rad. Nadzor su vršili isključivo nemački vojnici.

U ovu bivšu školu i kasarnu stalno su dovoženi rekvirirani konji, koji su uglavnom razvrstavani u tri grupe: prvo, sposobni za potrebe nemačke vojske, drugo, odgovarajući za poljoprivredne radove u Nemačkoj i treće, za klanicu. Pored ovih stizali su i bolesni konji, od kojih su neki bili zaraženi, a neki u samim gnojnim ranama. Grupa koja je radila u ovoj štali morala je golim rukama da čisti gnojne rane i da pere prljavštinu sa ovih konja.

Čišćenje ostalih štala bilo je takođe odvratno. Nemački stražari su zabranili da se za sakupljanje balege i mokre slame upotrebljavaju vile ili lopate. Sve se moralo obavljati golim rukama. Vojnici koji su terali na rad bez ikakvih zaštitnih sredstava i alatki vidno su uživali u posmatranju ovih ljudi sa žutim trakama i Davidovom zvezdom, kako rukama iznose na gomilu balegu i slamu natopljenu konjskom mokraćom.

Ništa lakše nije bilo ni u kovačnici. Kovači su bili nemački vojnici, koji su uživali da kinje Jevreje raspoređene na rad kod njih. Tako se često ponavljala scena da jevrejski radnik drži podignutu nogu konja pripremljenu za potkivanje, a kovač dolazi sa usijanom potkovicom i mašući je pred očima ovog radnika viče: “Wie gefällt dir das? Du verfluchtes Schwein!” (“Kako ti se ovo sviđa? Ti prokleta svinjo!”). U upotrebi je bilo i “Du Saujude!” (“Jevrejska krmačo!”) kao i drugi pogrdni izrazi.

Kovači–Nemci su naročito uživali u takozvanoj šali, koju su izvodili sa svakim novim radnikom koji im je dodeljivan na prinudni rad. Takvom radniku bi naredili da podigne nogu mazge da bi je oni tobože potkovali. Kada ovaj podigne nogu mazgi, ova se momentalno ritne i tresne čoveka o zid. Kovači teraju radnika da ponovi ovu radnju i dešava se isto. Posle nekoliko uzaludnih pokušaja, kovači naređuju da se mazgi veže noga, uže prebaci preko grede, mazga obori na zemlju, a noga se pomoću zategnutog užeta potkiva. Kovači su znali da ne postoji drugi način za potkivanje mazge, ali je zato posledica bila da je novi radnik–Jevrejin bio nekoliko dana sav u plavim masnicama, a nekima je polomljeno i po koje rebro. Cela ova “šala” bila je praćena grohotnim smehom nemačkih vojnika, kao da je ispričan dobar bezazleni vic.

Jedna grupa Jevreja, u kojoj je bio i Imre Vajs, radila je oko svinja. Svinjci su se nalazili dosta udaljeni od konjušnica, ali su i oni bili u krugu bivše Konjičke škole. Ta grupa je održavala čistoću u svinjcima, hranila i pojila svinje. Pored teškog i veoma prljavog posla, njihova najveća muka su bile buve, koje su u svinjcima i oko njih prosto vrvile. Svi su svako veče odlazili u plikovima i naravno da su zapatili buve i u svojim domovima. U to vreme nije bilo nikakvih hemijskih sredstava, tako da se praktično nisu mogli zaštititi od ujeda buva.

Ubrzo posle ulaska nemačke vojske u Zemun počela su hapšenja Jevreja. Po sećanju Josipa Beherana, koji je izvesno vreme proveo u zatvoru, uslovi u zatvorskoj ćeliji su bili grozni. U relativno maloj prostoriji bilo je sabijeno preko 40 ljudi. O nekom kretanju nije moglo biti govora, a jedva se i disalo. Kibla za vršenje nužde širila je smrad i još više otežavala disanje. Jedan od zatvorenika (Beherano misli da se prezivao Nahmijas) jednog dana je umro na toj kibli. Stražari su se veoma grubo ponašali, a vrhunac sadističkog iživljavanja bio je kada su dovodili podmladak “Hitlerjugend”–a iz Franctala. Ovi dečaci, od kojih su najstariji imali oko petnaest godina, puštani su u ćeliju da tuku zatvorenike. Teško je opisati metež koji bi tada nastao, jer su se svi zatvorenici povlačili da ne budu u prvim redovima, koji su izvlačili i najžešće batine. Koliko se zna, većina ovih Jevreja je posle više od mesec dana puštena kućama.

Teranje u logor Jasenovac i Stara Gradiška.

Negde oktobra 1941. godine ustaše su preuzele vlast od Nemaca u Zemunu. To je, naravno, još više pogoršalo položaj Jevreja, pošto je pored ustaških formacija, policije NDH i nadalje ostalo delovanje Gestapoa, Feldžandarmerije, domaćih Nemaca u crnim uniformama, nemačke vojske i hrvatskih domobrana. U Zemunu je jednostavno vrvilo od fašista svih boja. Kada se uzme u obzir da su Jevreji bukvalno stavljeni van zakona, onda se može shvatiti kako su se ti ljudi osećali na ulici i kod kuće.

U aprilu 1941. godine, pošto je deo Jevreja u Zemunu bio zatvoren, ostali bili terani na prinudni rad, jevrejske radnje oduzete, a mnogi isterani iz svojih kuća ili stanova, zabranjen je i dalji rad Jevrejske opštine.

Kada su u oktobru 1941, umesto Nemaca došle na vlast ustaše, tj. NDH (tzv. Nezavisna država Hrvatska), dozvoljeni su sastanci Upravi Jevrejske opštine, ali samo u svrhu skupljanja novca za kupovinu nameštaja i stanova za ustaše, a naročito za policiju.

Mogućnost sastajanja iskorišćena je za međusobnu razmenu informacija, a posebno za prikupljanje odeće, rublja, namirnice, šivaćih mašina, poljskih kreveta i novca. Sve što je bilo sakupljeno slato je Jevrejskoj opštini u Osijek, kojoj je bila poverena dužnost da snabdeva već internirane Jevreje u Đakovu, Lobogradu i drugde.

U proleće 1942. godine, aprila meseca, dr Brandajza je pozvao šef zemunske policije. Prisutni su bili šef Retl, njegovi pomoćnici Betelhajm i Ivković. Oni su pitali da li bi zemunski Jevreji pristali da se van grada podignu barake, da se tamo napravi geto za sve Jevreje iz grada. Naravno da je odmah dat pristanak, jer je to bilo još najmanje zlo koje je moglo da zadesi ovu jevrejsku zajednicu. No oni su uslovili da se to može realizovati samo ako Jevreji prikupe potreban novac. Bilo je sakupljeno oko 250.000 kuna, što je još u to vreme bila pozamašna suma. Novac im je predat, to nije izmenilo tragičnu sudbinu skoro svih zemunskih Jevreja.

O tome događaju ostale su zapisane dve slične verzije. U pismu Jevrejskoj opštini Zemun, od 27. 11. 1958. dr Brandajz piše:

“... nastupila je katastrofa, koja je kako sam to mogao naknadno utvrditi, iznenadila i tadašnje zemunske nadležne organe. Zloglasni vinkovački šef ustaške nadzorne službe Tolj, dobio je generalno ovlašćenje da “reši” jevrejsko pitanje u mestima u kojima su još Jevreji nekako tavorili, (Osijek, Sremska Mitrovica, Vinkovci, Ruma, Stara Pazova i Zemun).”

U pismu. dr Arnolda Šena, iz Gata (Izrael) od 13. marta 1962. o istom događaju se kaže:

“Tu se radilo o značajnom planu – šef policije Rudolf Retl, od ustaša postavljen, i još neki vodeći ustaški faktori, imali su nameru da zemunske Jevreje spasu logora, ali da se podignu barake van grada, iza Konjičke škole, i da se u njima nasele svi zem. Jevreji, da se stvori tzv.geto: bili bi određeni za prisilni rad, odvojeni od “arijskog” građanstva; ali zato ostali bi na životu. Počelo se skupljati novac u tu svrhu, i to veća svota... Taj šef policije Retl, igrao je dvojnu ulogu – frontalno prema ustaškim formacijama i nemačkim gestapovcima delovao je kao fašista, dok je ujedno i istodobno pojedincima Jevrejima diskretno izdavao propusnice za Dalmaciju... Ali do realizacije toga Geta nije došlo... Retl je morao podleći jakom pritisku, zacelo, sa strane gestapovaca, koji nisu poznavali drugo, nego potpuno istrebljenje. Posle oslobođenja Retl je uhapšen, stavljen pred Narodni sud, osuđen na smrt i streljan: – Suđenje se vodilo javno, zvučnici su bili postavljeni na javnim mestima...”

Oba ova svedočenja ukazuju na mogućnost da je šef policije Retl imao nameru da ostvari obećanje o stvaranju geta u Zemunu. Međutim, ovde treba podsetiti na činjenicu da su fašisti davali Jevrejima neprekidno lažna obećanja. Ni jedno svoje obećanje nisu održali, bilo da se radi o nemačkim nacistima ili o njihovim trabantima širom Evrope. Izuzetak čini jedno jedino obećanje, koja su savesno ispunjavali da će ostvariti, “krajnje rešenje” jevrejskog pitanja – tj. da će istrebiti Jevreje. Ipak bi kao prvu, verovatnu varijantu trebalo prihvatiti sledeće: Retl je u dogovoru sa svojim pomoćnicima smislio način kako da se domogne onog dela jevrejske imovine koji fašisti još nisu uspeli da opljačkaju. I to im je uspelo.

Pošto su se proredila hapšenja Jevreja, a prinudni rad postao svakodnevna navika, fašistima je uspelo da zavaraju Jevreje kako je to ono najgore što ih može snaći. Međutim, ono najgore je došlo u ranu zoru 27. jula 1942. godine. Naređeno je da se svi Jevreji jave policiji. Ustvari kupljenje Jevreja počelo je već te noći između 26 i 27 jula.

Povorka Jevreja poterana je prema železničkoj stanici i potrpana u stočne vagone, koji su ubrzo napustiil Zemun u pravcu Stare Gradiške i Jasenovca.

Odvojeni su na jednu stranu muškarci, koji su oterani u Jasenovac, a na drugu stranu žene i deca, koji su oterani u Staru Gradišku. Jasenovac i Stara Gradiška su bili pod jedinstvenom upravom– pod nazivom logor Jasenovac.

O stradanjima u Jasenovcu i Staroj Gradiški veoma mnogo je pisano, načinjeni su i dokumentarni filmovi, tako da je svako ko je zainteresovan mogao da sazna kakvim mukama, mrcvarenju i klanju su svakodnevno bili izloženi zatočenici.

U Jad Vašemu smo našli izjavu Ervina Rozenberga, jedinog preživelog zemunskog Jevrejina od svih koji su bili zatočeni u Jasenovcu. Njegova izjava se jedino može pročitati u Jad vašemu u Jerusalimu.

Iz njegovih sećanja izviru grozote koje su se svakodnevno doga|ale u Jasenovcu. Svaki takozvani nastup, kada su bili postrojeni svi logoraši, značio je neizvesnost ko će ostati živ. Ustaše su često izmišljale pokušaj bekstva ili nešto slično da bi uzimali svakog desetog iz stroja i ubijali. Da bi stvorili jos veću neizvesnost kod logoraša nikad se nije znalo od koga će početi brojanje.

Jednom su iscenirali bekstvo i komandant logora Dinko Šakić je naredio da se petorica logoraša obese. Među njima je bio i zemunski Jevrejin Bošković. Drugom prilikom, bilo je to 1944. godine, nabedili su jednu grupu da je htela da beži. Doveli su Ignjata Semnica, sapunliju iz Zemuna i još par Jevreja i ubili ih.

Pravilo je bilo da svi logoraši u stroju moraju da gledaju egzekucije. Ako bi neko oborio pogled bio je na licu mesta ubijen.

Pored toga što su ustaše pod vođstvom Ljube Miloša i Majstorovića svakodnevno ubijali logoraše, epidemija tifusa krajem 1942. i početkom 1943. godine pokosila je veliki broj zatočenika. Bilo je nekoliko lekara, uglavnom Jevreja, a među njima je bio i doktor Lender. Pomagali su tifusarima koliko su mogli da učine bez ikakvih lekova i opreme.

Rad u logoru je počinjao u pet i trideset ujutro, logoraši su bili raspoređeni na razne teške poslove. Ali ustašama to nije bilo dovoljno, nego su izmišljali još i kazne, kao što je na primer, okivanje nogu u teške lance. I sam Ervin Rozenberg je jedno vreme radio okovan lancima. Mnogi to nisu izdržali. Ervin je kasnije radio u takozvanoj “lančari”, koja je imala deo za opravku oružja, uglavnom pušaka, kao i deo gde su se proizvodili delovi za električnu centralu koja je snabdevala strujom logor i okolna naselja.

I ovde su svi bili svesni da su im dani odbrojani i kada više ne budu potrebni, ili se nađe zamena, da će biti ubijeni.

Po sećanju Ervina Rozenberga logoraši su najviše razmišljali o hrani i kako do nje doći. U tom pogledu istiće značaj paketa koji su slati iz Zagrebačke židovske općine i koji su doprinosili da se preživljava.

Razmišljalo se i kako doći do malo odmora i o svemu što je moglo da ih održi u životu. Skoro se nikad nije razgovaralo o ubijanju koja su stalno videli.

Da bismo jos jače osetili paklenu atmosferu Jasenovca u kojoj su poslednje dane života proveli i zemunski Jevreji, citiraćemo delove izjave Ervina Milera iz Vinkovaca. On je u tom logoru proveo skoro četiri godine i na kraju učestvovao u masovnom proboju iz Jasenovca i tako preživeo. Posle oslobođenja je otišao u Izrael, gde je pre nekoliko godina umro u kibucu Maabarot.

Na stolu su zabeleške koje sam načinio slušajući tonski zapis izjave Ervina Milera. Šta iz tog zapisa ispričati danas, posle više od pola veka? Koje detalje ispričati? Zašto u današnji naizgled normalni život mešati grozote, patnju i smrt?

Najednom sam se setio nekih savremenih događaja.

Posle stvaranja sadašnje Države Hrvatske, u tu zemlju se među raznim emigrantima vratio i izvestan broj ratnih zločinaca – ustaša. Neki su dobili visoke državne funkcije, a svi su dobili pravo da javno govore. Jedan od bivših ustaških oficira u logoru Jasenovac je čak putem radija dao otprilike sledeću izjavu: “Sve što smo uradili u logoru Jasenovac bilo je ispravno. Ja bih i danas uradio to isto!” A zašto tako ne bi govorili sitni funkcioneri kad je šef te države Franja Tuđman izjavljivao

- da su cifre o žrtvama u Jasenovcu preterane. Umesto cifre od sedam stotina hiljada žrtava, koja se najčešće iznosila, Tuđman je tvrdio da nije bilo više od trideset hiljada;

- u logoru su vladali normalni uslovi, strogi, ali pravični, higijena podnošljiva itd. (Citirao je izveštaj švajcarskog Crvenog krsta, za čiju komisiju je bio postavljen odgovarajući scenario u Jasenovcu);

- ako je bilo nekih zlodela, onda su za to krivi sami Židovi, jer su oni učestvovali u upravljanju logorom...

U sadašnjoj državi Hrvatskoj su bez ikakve griže savesti počeli davati i imena okorelih ustaša za nazive ulica. Čak je bilo zahteva da se jednom od glavnih trgova u Zagrebu da ime kvislinga i ratnog zločinca Pavelića.

Iz najviših vladajućih krugova (pre smrti Tuđmana) potiče monstruozni predlog da se Jasenovac pretvori u zajednički spomenik ustašama i njihovim žrtvama.

Piše se nova istorija, u kojoj ustaše igraju ulogu domoljubivih sinova Hrvatske.

Nova država Hrvatska je uvela neke simbole fašističke tzv. Nezavisne države Hrvatske, koji deluju kao izraz nostalgije i žalosti što je ova “dična” država propala!

Da bi se predupredile sve zablude i netačna tumačenja ovih redova, mora se na ovom mestu dati jedno objašnjenje.

U brojnim razgovorima nikada nisam rekao da su Hrvati pobili celu moju porodicu, rodbinu, prijatelje i poznanike. Uvek sam bio precizan govoreći da su to učinile ustaše ili hrvatski fašisti. Nikada nisam izjednačavao hrvatski narod sa fašistima hrvatske nacionalnosti. Mislim da je to jedino ispravno, a na hrvatskom narodu je odluka koliko će se oštro distancirati od fašista i neofašista iz svoje sredine.

Poslednji događaj koji me je potresao bilo je suđenje Šakiću, bivšem komandantu logora Jasenovac.

Malo je nedostajalo da “zbog nedostatka dokaza” bude oslobođen!

Ova prisećanja su me navela na zaključak da nije dovoljno samo nekim opštim frazama opisivati život logoraša u Jasenovcu. Ne treba izbegavati ni opisivanje najgroznijih scena, dok god ima ljudi koji poriču ove strahote.

Zato sam se odlučio na opisivanje događaja u Jasenovcu, pri čemu sam svestan da je to samo sićušni deo grozota koje su u ovom logoru pretrpeli zemunski i svi ostali Jevreji bivše Jugoslavije.

Od samog ulaska u Jasenovac u jesen 1941. godine počela su batinanja. Jedan je dobio batina zato što je gluv, drugi zato što je debeo, treći zato što ima crvenu kosu, pa jedan zato što ima grbu itd. Kasnije se pokazalo da su ustaše tukle sve odreda i bez izmišljenog povoda.

Dok je Ervin Miler radio u ciglani stiglo je dvadesetak Jevreja, koji su iz nekog privremenog logora dovedeni u Jasenovac. Bili su tu oko pola sata da se ogreju, a onda su ih ustaše odvele da se, kako su im rekli, odmore od napornog puta.

Uveče je Ervin sa dvadeset mladih logoraša određen da kopa veliku jamu. Radili su u tišinim, napregnuti i sa strahom. Nisu znali da li kopaju sopstvenu raku. Kada je iskopana dovoljno duboka jama, ustaše su odvele grupu do velike gomile leševa i naredili im da ih zatrpaju u jamu. Svi su imali smrskane potiljke. Među leševima je prepoznao i one koji su se toga dana grejali u ciglani.

Zima sa jakim mrazevima. Ustaše trebaju drva za ogrev. Izdvojena je grupa logoraša za seču drva. Iz jednog sanduka logoraši uzimaju sekire. Ustaše su se udaljile, napravili su siguran razmak. Pala je opomena: ko se približi sa sekirom ustaši biće ubijen.

Data je kratka pauza i jedan logoraš je sa sekirom u ruci krenuo ka vatri. Kada je stigao na deset metara od ustaša, ovi su počeli besomučno da pucaju, sve dok nisu ispraznili šaržere. Jadni logoraš već posle prvih metaka bio je mrtav.

Ubijanje logoraša bila je svakodnevna pojava. Nekada su ustaše naglašavale razlog za ubijanje, a bilo je i mnogo ubijanja samo iz njihovog čistog zadovoljstva, bahatosti i sadizma.

U logoru je bilo više radnih grupa raspoređenih u “ciglani” , “lančari”, “kožari”, kuhinji itd.

Za vreme zime logoraši su želeli da rade u ciglani, jer su jedino oni koji su bili raspoređeni tu ili u kuhinju mogli da se ogreju. Bilo je strogo zabranjeno da drugi logoraši dolaze i u samu blizinu ciglane. Ipak pojedini zatočenici nisu mogli da odole želji da se bar malo ogreju, pa su kratko zastajali spolja kod ciglane.

Jednom je dvojicu logoraša u blizini ciglane uhvatio jedan ustaški oficir. Doveo ih je u ciglanu,  za kaznu ih dao zazidati u cigle za pečenje i zajedno sa ciglama pustio žive u plamen. Čuli su se jauci neko vreme, a onda se sve utišalo. Ustašama se izgleda tako dopala ova “predstava” da su od tada to češće primenjivali.

Božić 1941. godine ustaše su proslavile na samo njima svojstven način. Pošto su se najeli i napili, vrhunac veselja im je bio da su te noći krenuli po logoru i počeli da pucaju i kolju. Logoraši određeni za grobare izbrojali su 165 leševa.

Velika grupa logoraša radila je na nasipu. To je u stvari postala jedna od velikih grobnica za logoraše. Radilo se u blatu, tako da bi i zdravom i uhranjenom čoveku bilo teško od jutra do mraka prebacivati zemlju ili bolje reći blato. Razumljivo je onda da veliki broj zatočenika, hronično gladan, prozebao i fizički slab, nije mogao da sakrije svoju iscrpljenost. Svakog ko je zbog iscrpljenosti pao ili ispustio lopatu, ustaše su na licu mesta ubijale i naređivale da se odmah zatrpa u nasip.

Ne mogu, a i ne želim da izostavim događaj koji je Ervin Miler, između ostalog ispričao. U logoru je hronično vladala dizenterija i proliv. Latrina (klozet) nije bila dovoljna... ali neću da prepričavam Ervinov iskaz, nego ću ga citirati:

“Prolazio sam kraj velike latrine i ušao sam da obavim malu nuždu. Zaprepastio sam se videći prizor koji para srce. Izgleda da sam bio suviše osetljiv na ljudske patnje, pa je tako delovalo sve na mene što sam video. Ali ovo je bilo previše.

Jedan logoraš pokušava izvući drugoga iz latrinske rupe i pada u nju. Druga dvojica logoraša koji su upravo završili svoju nuždu mašu bespomoćno rukama. Nema tu šta da se radi. Nema snage niti jedan od nas da učini bilo šta. A pogledaj u rupu – ništa se ne vidi. Pogledao sam u rupu i jedino  se mogla videti retka masa. I to je bilo sve. Ni traga od dvojice logoraša. Bolestan i iscrpljen logoraš sam ne može učiniti ništa, a neko je pričao da su uz pomoć motke spasli nekoliko logoraša”.

Jedne noći, pred osamnaesti rođendan, Ervina Milera su sa još pedeset logoraša izveli pored logorske bodljikave žice i tu ih streljali. Ervin je osetio udar u grudi, pao je, a preko njega su popadali okrvavljeni leševi. Ervin se probudio, bila je još noć. Nije mogao da se makne. Ipak je poslednjim snagama počeo da se izvlači stalno u jednom pravcu i najzad je iscrpljen pao u sneg. Ležao je neko vreme, a onda je otišao u svoju baraku i legao pored oca i brata. Nije znao šta se s njim dogodilo. Skinuli su mu krvavu odeću i sakrili u slamu. Skrpili su nešto suve odeće i pre nego što su ga obukli, konstatovali su da nije ranjen, nego da ima neku crvenu tačku na grudima. Predpostavili su da je to od drvenog manevarskog metka. Pošto streljanje nije obavljeno po spisku uspeo je da nastavi logoraški život i da dopriča istinu o Jasenovcu.

Događaji o kojima slikovito priča Ervin Miler ređaju se kao na filmskoj traci.

Pored barake u kojoj je bio smešten sa grupom Jevreja, nalazila se baraka sa pravoslavcima. Jedne noći se iz te barake čula velika buka, koja je potrajala oko pola sata. Sutradan su ispred barake videli gomilu poklanih ljudi. Govorilo se da su to bili četnici koje su zatražili Nemci, jer su ovi sarađivali sa njima. Da ih ne bi isporučili, ustaše su ih poklale te noći.

U julu 1942. stiže velika grupa zemunskih Jevreja. Prolaze isti postupak oduzimanja vrednih stvari, maltretiranja i zastrašivanja. Jedan detalj vredi posebno opisati. Ustaša naređuje jednom mladom Zemuncu sa naočarima da donese vode. Ovaj odgovara da to ne zna da uradi. Ustaša se razbesneo i posle batina zatvaraju omladinca u logor – dakle, poseban prostor ograđen žicom. Drugi ustaša naređuje omladincu da donese drva. Mladić veli da ne zna to da radi. Ustaša ga pita a šta onda zna da radi. Pretpostavka je da je odgovor glasio: “Ništa za vas!”, jer je ustaša izvadio pištolj i na mestu ubio mladića.

Taj mladi čovek koji se zarekao da ništa neće uraditi za fašiste bio je Hinko Geršanović, jedan od aktivnih članova “Hašomer hacaira”, koji se bez kolebanja spremao da kao haluc ode u Palestinu.

Veče je. U baraku upadaju ustaše i traže dvadeset snažnih mladih ljudi. Sam zahtev za “snažnim” ljudima  uvek je na logoraše delovao kao sarkazam ustaša. Ko još može da bude snažan uz sto grama loše pečene neslane proje i neke mutne vode u kojoj pliva po neki komadić repe.

Izabrali su između ostalih i Ervina Milera. Vode ih na drugu stranu logora. Tamo još nisu do tada bili. Već je bila obeležena rupa koju treba kopati. Zebnja i strah se prosto osećaju u noći. Uvek isto pitanje: da li kopaju sopstveni grob?

Skoro su završili posao, a do njih dopiru neki glasovi. Ustaše im naređuju da se okrenu na drugu stranu, uz opomenu da će onaj ko se okrene biti ubijen. Glasovi se čuju iza njih. Liče na plač i pevanje. Ipak, najjači je tupi zvuk maljeva... čuje se započeto “žive”..., neko je uspeo reći “majko”... ođednom se sve utišalo i ustaše naređuju da se pedesetak leševa sa razmrskanim potiljcima zakopaju u nedovršenu rupu. Rekli su im da će se zemlja i onako sleći.

“Nastup” – tj. postrojavanje logoraša, završavao se uvek izabiranjem logoraša za streljanje, klanje i ubijanje maljem, ili dovođenjem i kažnjavanjem logoraša – to jest, ubijanjem.

I sama reč “nastup” uterivala je strah u kosti svim logorašima. Niko nije bio siguran da će ovo postrojavanje preživeti. To je bila i dnevna i noćna mora logoraša.

Od brojnih “nastupa” ovde su opisana samo dva, naspram njih ustaše sa uperenim mašinkama, u sredini jedan logoraš i ustaški oficir.

Po Ervinovom sećanju oficir drži govor:

“Pogledajte dobro, pasji sinovi, ovaj ovde se usudio da ukrade gusku i da je pojede. Znači, nije mu dovoljno hrane što ovde dobija, nego hoće još“. Vadeći pištolj kaže: “Ovako će proći svako ko krade”... i ispuca sedam metaka u jadnika koji se srušio, ali tek kada mu je prislonio pištolj na čelo i opalio logoraš prestaje da daje znake života.

Bio je to omladinac Izidor Levi iz Sarajeva, sa kojim je Ervin bio na nekoliko mošava (pod šatorima) “Hašomer hacaira”.

A guska zbog koje je ubijen bila je jedna od krepalih gusaka koje su bačene na đubrište. Uhvaćen je jer je pokušao da je malo ispeče. I posle su logoraši krali te guske, samo su ih otada jeli presne.

Na svom ležaju, te noći, Ervin je gorko plakao, a veli da su se neki molili. Razmišljao je: “Zar još uvek mogu verovati u nešto sveto? Gde je taj pravedni i svemogući? Zar ne vidi ovu strašnu tragediju pogibije nedužnih žena, muževa, dece i staraca? Ko može da odgovori na ta pitanja?”

Bilo je to sredinom 1943. godine. Zloglasni “nastup”! Ustaški oficir šeta ispred logoraškog stroja. Sa sobom vodi jednog debila, koji se stalno idiotski smeši. Na koga ovaj debil ukazuje prstom, toga vode na likvidaciju. Svi sa strahom i zebnjom očekuju smrtnu presudu ili produžavanje života.

Debil zastaje i koluta očima, a jadnicima u stroju se ledi krv u venama... na koga li će upreti prst? I ma kako to groteksno izgledalo, prst jednog idiota postaje prst sudbine!

Konačno debil prstom pokazuje na zemunca Josipa Fogela, zvanog “Joška”. Tog momenta Joška, u paničnom strahu, počne da beži. Ođekuju pucnji i jedan metak ga ranjava u glavu. Ipak, on i dalje beži i čak uspeva da se izvesno vreme, sa nekom krpom preko rane na glavi, krije u logoru. Onima koje je u tom stanju sreo je govorio: “Pa ja sam još mlad da umrem...” Imao je tada 23 godine.

Ustaše su ga pronašle i po kratkom postupku je bio zaklan.

Jezivi događaji i scene ovakve vrste mogli bi se dugo ređati, ali i ovo što je opisano dovoljno je da se oseti kako su živeli i umirali zatočenici Jasenovca, a među njima i svi zemunski Jevreji koji su u julu 1942. godine u stočnim vagonima dovezeni u ovaj logor smrti. (Izuzev jednog Zemunca).

Godine 1944. po kazivanju Ervina Rozenberga, odigrala se poseta predstavnika Crvenog krsta. Bila je to velika farsa. Za ovu posetu logoraši su morali da oribaju sve barake tako da je higijenski izgledalo sve u redu. Pre ove posete već su izvršene likvidacije svih starih i bolesnih, tako da su oni što su ostali davali utisak radne snage sposobne za rad. Logorašima je zabranjeno da govore pred delegatima Crvenog krsta. Dobili su naređenje da ako budu upitani ima da odgovore: “Ja sam zatočenik broj taj i taj. Pitajte odgovornog za mene”. Imali smo utisak, kaže Ervin Rozenberg, da su znali za Gradinu i ubistva tamo i na drugim mestima, ali da nisu ništa istraživali.

U vezi sa ovom posetom konstruisana je priča da su Jevreji sami upravljali logorom i da su prema tome sami krivi za svoju tragičnu sudbinu. Ervin Rozenberg zna da su pojedini Jevreji radili u administraciji, ali pod prinudom. Oni nisu učestvovali ni u kakvim zločinima, iako ih ostali logoraši nisu voleli. Na kraju su i njih ustaše ubile.

Ustaše su se uznemirile i u martu 1945. godine počela je likvidacija logora. Počeli su da iskopavaju leševe i da ih spaljuju kako bi zatrli tragove svojih zločina.

U aprilu 1945. počeli su da lete avioni iznad Jasenovca, a tenkovi i vojska su se približavali logoru.

Ustaše su 20. aprila 1945. 0kupile oko dve hiljade ljudi, među njima i oko osam stotina žena iz Stare Gradiške. Potrpali su sve te ljude u logorske barake, podmetnuli su eksploziv i digli u vazduh barake zajedno sa ljudima.

Istovremeno su nastavili sa uništavanjem tragova zločina. 21. aprila 1945. doveli su Cigane da iskopavaju i spaljuju leševe, a onda su i njih ubili.

Kada smo sve to videli, kaže Ervin Rozenberg shvatili smo da nemamo šta da izgubimo. Sloboda je bila toliko blizu iza ograde, a mi smo još uvek bili zatočeni. Shvatili smo da moramo nešto da učinimo, jer nismo hteli da poginemo od noža.

Organizovali smo se u jednu grupu od oko 1,200 logoraša i spremili se za proboj. Nismo se ni nadali da ćemo ostati živi, ali smo hteli bar da poginemo od metka. Za organizaciju proboja zaslužan je Mosković i još nekolicina ljudi.

Neko je proveravao i video da je jedna kapija otvorena. Ustvari, tamo je ležao jedan ustaša i pucao iz snajpera. U jednom momentu je prestao da puca, nismo znali da li je ubijen ili mu se pokvario snajper. Mi smo potrčali, počela je paklena pucnjava sa osmatračnica. Bežali smo preko mrtvih tela koja kao da su obrazovala neki tepih. Mi smo trčali i trčali pa ko uspe, uspe...

Ervin misli da ih je ostalo oko stotinu živih, a po podacima koji se spominju u raznim publikacijama govori se o oko 70 logoraša koji su preživeli proboj.

Trčeći su stigli do jedne šume i tamo se sakrili. Ustaše su posle izvesnog vremena prestale da ih progone jer su počeli da se povlače. U našoj grupi se nalazio neki Mile, koji je bio iz tog kraja i on nas je poveo tako da smo zaobišli proustaška sela u kojima bi nas meštani sigurno ubili. Time Ervin završava svoj iskaz.

Ervin Rozenberg se priključio partizanima i kako sam kaže, hteo je pored ostalog da se osveti ustašama za njihove zločine. Došao je u Izrael brodom “Kefalos” 1948. godine. Senzacija je bila što se na tom brodu venčao. Sada živi u Nataniji.

Zemunske Jevrejke i deca bili su razdvojeni od muškaraca i odvedeni u Staru Gradišku.

Jedan logoraš iz Jasenovca, inače tekstilni stručnjak koji je poslat u logor Stara Gradiška da organizuje cepanje starih krpa, bio je očevidac kada su zemunske Jevrejke stigle u logor. On je to po povratku u Jasenovac pričao pred više logoraša i tako je sledeći događaj ostao upamćen.

Kroz otvorenu kapiju logora ulaze žene i deca. Među ženama korača i Marijana Sason. Zemunci je pamte po tome što je bila počasni građanin Zemuna, a i zato što je posedovala dve trafike: na pijaci i u centru grada.

Kada je Marijana prošla kroz kapiju počela je da plače. Odmah je priskočila ustašica Marija Burzan i pred zaprepašćenim ženama zaklala ju je vičući: “A, plačeš, matora veštice”. Njena ćerka Judita Sason, videći zaklanu majku poče da plače. “Tako znači” viknula je Marija Burzan, “i ti se usuđuješ da plačeš“! i preklala Juditu.

Znamo, na žalost, samo ovu scenu “dobrodošlice” zemunskih Jevrejki i dece u ovaj logor. Drugo što sa sigurnošću znamo, to je da ni jedna od tih žena i nijedno od te dece nisu preživeli.

O ovom stratištu ima nekih pisanih sećanja, iz kojih se doduše može videti da je Danteov pakao dečiji vrtić u odnosu na uslove u logoru Stara Gradiška. Ali o pojedinačnim sudbinama naših majki, sestara i rođaka nema ko da nam priča, jer kao što je rečeno, niko nije preživeo.

Ostaje nam samo da tugujemo za njima i da uspomene na njih prenesemo i na naše potomke.

Preuzeto iz knjige ''Jevrejska zajednica u Zemunu 1739 – 1945'' autora Danila Fogela